Баки, Мишко, Бурдуш, Бинички и Ћосић

Крајем октобра прошле године у варошици Ћићевац уместо да наставим према Сталаћу и Крушевцу десном обалом Западне Мораве, дочекао ме препречен пут са светлосном сигнализацијом и таблом на којој је писало: Радови на путу – Крушевац преко Варварина. Узгред, испод табле жицом је била привезана путоказна стрелица од плексигласа  – коју је неки шаљивчина окренуо у контрасмеру. Видео сам да неки дају мигавац и скрећу тим правцем – али се ја нисам упецао. „Јурио сам” добрих 40 км на сат  по путу који је више личио на артиљеријски полигон за мање калибре и гутао гареж иза шлепера пуних шећерне репе – са чијих каљавих точкова су се одлепљивали комади блата.

После више од пола сата вожње прошао сам мост на Морави на којем је на Свету Тројицу 1999. године, ни криву ни дужну, заједно са још девет невиних људи  – НАТО убио ученицу Сању Миленковић   Нека јој је лака црна земља… Без обзира на то што је паланка коју је прославио ексвисоки функционер СПС-а  Баки Анђелковић  део мог ширег завичаја, из Варварина у којем су све улице главне – једва сам успео да изађем. Прво сам залутао у двориште Дома здравља на чијем паркингу је чамило неколико расходованих санитета,  а онда сам омашио и схватио да ћу ако се не распитам да заглавим на отпаду и стоваришту за угаљ...

Напокон, некако сам оправио па ме је пут преко села Маскаре, где је рођен један од омиљенијих српских глумаца у двадесетом веку Јован Јанићијевић, по антологијској улози коју је одиграо звани Бурдуш, водио у Бошњане. У родно место највећег привредника у модерној историји Србије. Који све време док је био утамничен у истражном затвору у који га је зарад подизања рејтинга политичких лидера сместила држава – ништа није признао. Али је зато, гле чуда, у истоименој књизи коју је сам написао – признао да је тајкун. Није тешко погодити да сам тог дана непланирано походио родне стазе и богазе чувеног Мишка – крштеног као Мирослав Мишковић.

Кад возиш узводно левом обалом Западне Мораве, у средини крста у којем је лево Крушевац, десно је пут за Опарић, Крагујевац и Јагодину, а право за Трстеник – наилазиш на село Јасику у којем је у другој половини деветнаестог века рођен знаменити српски композитор Станислав Бинички. Да ништа друго није створио, довољно да уђе у легендарно сазвежђе најзнаменитијих Срба јесте то што је 1916. године у Ваљеву компоновао чувени „Марш на Дрину”. Инструменталну композицију за дувачки оркестар која је постала синоним српског поноса, наде и националног опстанка. Остала је прича да је Бинички покушавао да едукује и измени музички укус својих земљака, да их је учио да заволе класику – па је из Беча сељацима у Јасику слао на поклон велику количину клавира. Али, авај…Од Баха и Шопена Срби више воле „Жикино коло”. Упућени кажу да се по кокошињцима до скоро могао наћи по неки прашњави  „Петроф”, и да музикалне пилиће има онај чије квочке легу јаја у кућишту „Стенвеј” клавира.

 После десетак километара пролазим кроз село Бела Вода, познато по каменоресцима и мајданима чувеног беловодског пешчара од којег је сазидана Црква Светог Марка у Београду. Убрзо затим улазим у Велику Дренову, у родно место српског Толстоја – у Прерово Добрице Ћосића чији ће антологијски роман „Време смрти” ускоро бити екранизован. Док возим – питам се: јесу ли, слика „Борба петлова” Паје Јовановића, или музичко дело „Руковети” Стевана Мокрањца,  или „Охридска легенда” Стевана Христића, или „Време смрти” Добрице Ћосића национални ресурси и јавно културно добро и како се према њима односимо? Да ли поменути роман великог писца припада српској културној баштини? Ако је одговор ДА – да ли је приоритетно, морално и логично да право његове прече екранизације пре свих треба да има Јавни медијски сервис Србије?

Нажалост, тај велики и национално одговоран посао неће обавити РТС – већ америчка медијска компанија која у Србији има моћну експозитуру. Са пословног становишта – ја им на томе честитам. Тим пре што не сумњам да ће направити добар бизнис, јер људи не раде за емоције већ за новац и профит – што је легитимно. Шта је разлог што ми багателишемо и одричемо се националних синонима којих се ниједан паметан народ и ниједна одговорна држава не би одрекла? Новац? Екранизација романа „Време смрти” на који ауторска права имају Ћосићеви наследници, што је неспорно – није само и искључиво питање власништва и цене тог права? Нису то кромпири. У питању је нешто друго, много веће и важније.

Ако смо морали да продамо ПКБ-е,  да ли смо морали продамо и Ћосића…? Шта је следеће?

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa