Шарм лондонске школе

Специјално за „Политику”
Салцбург – У салцбуршком Музеју модерне уметности у току је изложба „Почасни гост. Френсис Бејкон и његов миље” на којој су изложени радови уметника самозване „лондонске школе” којој, сем Бејкона, припадају Лусијан Фројд, Мајкл Ендрјуз, Френк Ауербах, Леон Кософ и Роналд Б. Китај. Такође су показани и радови блиских пријатеља Френсиса Бејкона – Питера Доига и Дејвида Хокнија.

Ова изложба је ликовна, текстуална и визуелна ода пријатељству које је владало међу сликарима Лондонске школе, али и пријатељствима које су стекли током својих дугогодишњих пијанки у лондонском пабу „Колони рум”. У емотивно исприповеданој причи не изостављају се ни анегдоте, ни љубавне афере, ни трагедије, те је поред мита о Хенријети Мораес, фаталној жени и „краљици дивљег живота у Сохоу”, једна од главних сторија и она која се тиче Бејконове седмогодишње љубавне везе са Џорџом Дајером, ситним криминалцем који је 1971. себи одузео живот. Бејкон се, после овог трагичног догађаја, притискан грижом савести, до краја живота враћао портретисању свог некадашњег животног сапутника.

Мали куриозитет ове изложбе која траје до 6. јула јесте да њен наслов – „Почасни гост” – није посвећен ниједном од уметника Лондонске школе, већ најпознатијој Бејконовој музи Хенријети Мораес. Сви експонати потичу из приватних колекција широм Енглеске.

(/slika2)Френсис Бејкон ствара особени начин портретисања у послератним временима у којима се модерна уметност на европском и америчком континенту креће у правцу минимализма и авангардизма. Карикирање људског лика, по којем ће постати лако препознатљив у мору стриктно дефинисаних сликарских струја, не подлеже клишеу популарног тренда свођења форми; Бејконови портрети остају, поред агресивно изведених потеза четкицом, верни оригиналним карактеристичним цртама лица насликаних модела. Бејкон за своју „конзервативност” добија индиректну подршку Лусијана Фројда, Френка Ауербаха и Леона Кософа који се, такође, супротстављају новим сликарским трендовима и остају верни традицији фигуративне уметности.

Оваква одлука ће их колективно бацити на маргину и обележити као старомодне аутсајдере, што ће се директно одразити и на њихове приватне животе. Управо кроз ту намераченост да одбране фигуративно сликарство од напада и искорењавања, између уметника Лондонске школе створиће се чврсто пријатељство које ће се одразити и на њихове композиције у смислу употребе технике и мотива и, што је најбитније – на заједничку фасцинацију ликовним представљањем људи из њихове непосредне околине. Између 1962–1980, сликари Лондонске школе често ће се међусобно портретисати. Ту је вредно споменути Китајев неокубистички портрет Дејвида Хокнија (1976–1987) или више од двадесет Бејконових портрета Лусијана Фројда.

Још једна заједничка црта им је везаност за британску престоницу, иако ниједан од њих није пореклом из Лондона, а само двојица – Мајкл Ендрјуз и Леон Кософ – потичу из Енглеске: Лусијан Фројд и Френк Ауербах, обојица јеврејског порекла, побегли су у Енглеску пред нацистима, Френсис Бејкон је Ирац, а Роналд Б. Китај – Американац.

Назив Лондонска школа први пут се чује 1976. на изложби у галерији Хејвард у којој група уметника позната под називом „Људска глина” излаже своје радове, а кумује му Роналд Б. Китај. Иако никада није произвела свој манифест нити се тачно дефинисала, Лондонска школа је веома брзо развила свој лако препознатљив стил који се доводио у директну везу са Бејконом, Китајем, Ендрјузом, Кософим, Фројдом и Ауербахом.

Лондонска школа се од краја 1960-их редовно састаје у лондонском пабу „Колони рум” чију клијентелу, на основу свог највећег „мамца” – Френсиса Бејкона – бира власница Мјуриел Белчер. За разлику од других места на којима се окупљају искључиво уметници, намера Белчерове није да од свог паба направи досадно гнездо локалних сликара. Већ у неколико првих година полази јој за руком да привуче публику састављену од политичара, књижевника, фотографа, глумаца, бизнисмена али и ситних криминалаца који локалу доносе значајан промет.

Најоданији хроничар атмосфере која је владала у пабу „Колони рум” је сликар Мајкл Ендрјуз. Његова два најпознатија групна портрета су уља на платну „Колони рум I” и „Историјска слика”, оба из 1962. „Историјска слика” показује само узан круг пријатеља и сликара који окружују Френсиса Бејкона, са Мораес као централном фигуром.

Дивљи живот из „Колони рума” описао је Џон Мејбури у своме филму „Љубав је ђаволска ствар” (1988) у којем Дерек Џејкоби тумачи Бејкона, Данијел Крејг – Дајера, а Тилда Свинтон игра улогу Мјуриел Белчер.