Некада радио за владу, а сад ради за народ

Зовем се Едвард Џозеф Сноуден. Некада сам радио за владу, а сад радим за народ, искупљујући је почетак аутобиографије „Трајно забележено” једног од најзначајнијих узбуњивача данашњице, младог човека који је доживео невероватан идеолошки преображај и који се, по сопственом признању, потпуно посветио одбрани народа од особе каква је некада био – што се сасвим уклапа и у нашу дефиницију чојства. А био је шпијун који је радио за Централну обавештајну агенцију, ЦИА, Националну безбедносну агенцију, НСА, а седам година провео је у Америчкој обавештајној заједници, када се и десила кључна промена у историји америчке шпијунаже, када се надзор појединаца претворио у масовно надзирање целих нација. Ово дело на које се дуго чекало, код нас је објавила издавачка кућа „Вулкан”, у преводу са енглеског Гордане Зарић.

„Пружио сам сву неопходну технолошку подршку једној влади у њеном процесу прикупљања података из свих дигиталних комуникација на свету, да би их вечно ускладиштила и претраживала кад год јој се прохте”, признаје Сноуден.

Ономе ко је гледао филм из 2016. године о Сноуденовом преобраћењу од обавештајца до узбуњивача, у којем је главну улогу тумачио Џозеф Гордон-Левит, физички нимало сличан нашем јунаку, ово издање пружиће далеко шири увид у порекло, детињство, породично окружење и одрастање дечака, који припада једној од првих интернет генерација.

Сноуденови преци били су чувени поморци Нове Енглеске. Са мајчине стране води порекло од првих досељеника, ходочасника, а његов отац био је виши наредник, у техничком центру за обуку при авијатичарском одељењу Обалске страже у Елизабет Ситију, где је њихова породица у почетку живела. Сноуденова мајка радила је као службеница у Националној безбедносној агенцији (НСА), бавила се питањима осигурања и пензионих фондова због чега се Сноуден нашалио да је „обезбеђивала шпијунима план за одлазак у пензију”. Тако је овај дечак одрастао уз родитеље који нису много говорили о свом послу, а по пресељењу, у Северну Каролину, живели су у читавом кварту владиних службеника. Готово свака девојка у коју би се заљубио имала је оца запосленог у Федералном обавештајном бироу. Као дечак, читао је легенде о краљу Артуру, поносио се својим презименом које је личило на једну планину из ових прича, не слутећи, тада, да ће се у одлучујућем тренутку свог живота заиста понети витешки, жртвујући личну удобност због општег добра.

Једанаести септембар променио је свест многих Американаца у вези са пооштреним схватањем државне безбедности и Сноуден објашњава утицај опште психозе и пропаганде као одлучујућих фактора који су га навели на то да се пријави у војску. Тада је сматрао да је то важно за његов лични развој. Ипак, повреда га је приморала да напусти војску. Каснија свест о томе да је после 11. септембра у америчкој јавности вештачки створена подела на нас, патриоте, и њих, непријатеље, а која постоји и данас, Сноудена је етички определила и за његов каснији херојски чин.

Када пише о свом ангажману као младог технолошког стручњака, као и о свом муњевитом напредовању, недоумицама и променама у ставу, Сноуден комуницира са читаоцима, обраћа им се уз опаске: „Знам да звучи смешно”, или: „Верујте ми, размишљао сам о томе”. Кроз своја свакодневна искуства, присуствовао је револуционарним променама, а неке од њих односе се на преображаје самог интернета, (где су у почетку виртуелни и стварни живот још били раздвојени), као и на рађање новог облика шпијунаже.

„За нас, шпијунски посао није представљао тајне састанке или уговорена места доставе, већ прикупљање података”, пише Сноуден.

Од 2007. до 2009. године, радио је за америчку амбасаду у Женеви, споља као дипломата, а у ствари као технолошки стручњак који је све станице ЦИА у Европи повезао на интернет, у циљу шпијунаже. Затим је у Јапану помогао у стварању глобалне резервне копије података НСА, „система за чување досијеа о животу сваког човека на планети”. Своје технолошко умеће искористио је и за креирање чувеног клауда, облака, која би омогућио сваком агенту да слободно приступа потребим подацима. Живео је у рајском окружењу Хаваја, а радио је на вечном складиштењу података и систему глобалног масовног надзора.

Схватајући да због тога има невероватну моћ, коју неко може сваког тренутка да злоупотреби, а да је све то противно уставу САД-а и демократским начелима, прикупио је податке НСА о томе да америчка влада крши закон, и предао их новинарима.

„Слобода државе може се мерити само поштовањем права њених грађана. Убеђен сам да та права ограничавају моћ државе и одређују где и кад влада не сме да се меша у домен личних и појединачних слобода, што се у доба Америчког грађанског рата називало ’слобода’, а током интернет револуције ’приватност’”, пише човек који је од 2013. године у изгнанству, са азилом у Русији. Каже да и сада много времена проводи пред рачунаром, да чита и пише, појављује се преко видео-бима на позорницама широм света, говори о заштити грађанских слобода у дигиталном добу, присуствује виртуелним састанцима са члановима одбора у Фондацији за слободу штампе или разговара са својим европским правним тимом, који предводи Волфганг Калек, у Европском центру за уставна и људска права. У сталној је комуникацији и са својим америчким адвокатом Беном Визнером, кога описује као свог саветника и водича у свету какав јесте, и са којим дели и визију стварности, каква би требало да буде.