Жене и парламентарни дијалог

Ко није гледао дводневну расправу о изменама изборних закона у Скупштини Србије пропустио је прилику да види како неистомишљеници могу оштро да полемишу без претешких речи, да се у нечему и сложе, али и да су некима лични интереси много важнији од општих, иако се јавно представљају као неустрашиви борци за опште добро. Но, пре свега, сви су могли да виде, да нашем парламенту нису потребни никакви страни тутори да га „демократизују”, нити да пишу правила по којима ће радити они које су грађани ове земље изабрали да их представљају. За све наведено потребна је само добра воља свих актера на политичкој сцени Србије.

Мада је на дневном реду било снижавање изборног цензуса и врло занимљиво и креативно решење, које би требало да спречи злоупотребе статуса странке националне мањине у изборном процесу, у први план избио је предлог да на изборним листама мора бити најмање 40 одсто жена. Шта год да смо чули и у току расправе и после усвајања предлога о женама, оволика пажња резултат је, пре свега, тога што га је поднела опозиционарка Гордана Чомић (ДС), која више од годину дана са делом опозиционара бојкотује рад парламента.

Баш због тога што га је поднела опозиционарка-бојкоташица, а у дневни ред гa уврстила председница парламента Маја Гојковић (СНС), чија смена је бојкоташима, на речима, била „услов свих услова”, за повратак у клупе, иако им то на памет није падало, произвела је разне теорије завере. Тим пре, што Гојковићева то не би урадила да није имала сагласност председника своје странке, али и Србије Александра Вучића. Ниједно од њих двоје то није ни крило, а и зашто би? Ко би уопште могао да скупи потписе неопходне за заказивање ванредног заседања да је Српска напредна странка била против тога. Нема овде никакве завере, већ су се само интереси Гордане Чомић и напредњака поклопили.

Гордана Чомић је 20 година непрекидно посланик у Скупштини Србије и за све те године била је међу највећим и најгласнијим борцима за афирмацију жена у политици – од формирања Женске парламентарне мреже до законског решења о најмање 30 одсто жена на изборним листама. У ситуацији кад су напредњаци почели да прихватају разноразне ствари, које, иначе, Демократска странка док је била на власти, није хтела ни случајно да прихвати, Чомићева је видела прилику да, можда, прогура нешто за шта се свим срцем бори током целе тридесетогодишње политичке каријере. И није погрешила. Напредњаци су предлог са одушевљењем прихватили. Зато што то није могло никако да им штети, а могло је да им донесе политичке поене. Уврстивши у дневни ред опозициони предлог, па још мрских „жутих”, показали су демократичност, уважавање жена и вољу да „све што је добро, ма од кога долазило” прихвате и на делу покажу да се разликују од својих политичких противника који баш ниједан опозициони закон никад нису хтели да ставе на дневни ред редовног заседања, а камоли још да скупе потписе да би се о њему расправљало на ванредној седници.

Чомићева се, као и цео посланички клуб ДС-а, што је јавна тајна, противила бојкоту парламента, али о свађама и превирањима у својој странци по овом, као ни по било ком другом питању није рекла ни реч. Баш као што током целе политичке каријере, кад год је била у мањини у ДС-у, а била је доста пута, нико од ње јавно није могао чути ништа против ДС-а. За разлику од ње, њене садашње колеге из посланичког клуба сваки час јавно и оштро критикују своју странку, причају о њеним вредностима, које су изневерене... Једна од тих вредности је и ово „женско питање”, бар на папиру, али нико од тих није дошао да подржи Чомићеву на седници.

Једно је јавна критика, уз обавезно посипање пепелом по глави у виду реченице да странка греши, али да се поштује одлука већине, а друго је ући у салу, знајући да казна за то може бити искључење. Корисније је, ваљда, за ДС отићи на РТС и тамо у живом програму махати транспарентом – „ТВ Н1”. Чомићева ни о изостанку подршке својих није говорила за медије, а, осим што је током целе дводневне дебате причала о вредностима ДС-а, на седницу је дошла, првог дана у жутом џемперу, а другог је додала и плаву мараму. Оба дана на клупи је држала огромну жуту торбу, дакле, боје своје странке. Поједини напредњаци, који су до неба хвалили већи број жена на листама, нису могли, а да не помену „жуте”, не примећујући ни ове „жуте” детаље на Чомићевој, ни њен смешак.

У овој расправи смо могли да видимо изузетно квалитетне и аргументоване дискусије, пре свега, Гордане Чомић, Маје Гојковић и Вјерице Радете (СРС). Ниједна од њих у политику није ушла у оквиру „женске квоте”, ту су стигле због својих способности. И трају 30 година. Било је још неколико дама из различитих странака са запаженим дискусијама. Нажалост, могли смо да видимо да није све у квотама, будући да смо опет слушали читање реферата на задату тему, без, што би рекли наставници, разумевања суштине.

Полемишући са Вјерицом Радетом, Маја Гојковић је први пут рекла да је желела да буде кандидат СРС-а на председничким изборима, али да јој је речено да то „не може зато што је жена и што нема децу, а никад се није поставило питање ни у тој, ни у некој другој странци, да ли мушкарац који нема децу може да буде председник”. Радета јој је одговорила: „Тврдим, у локалним самоуправама, по овом закону, биће мање жена него сада. Потпуно разумем госпођу Гојковић, што се сетила како је била увређена, јер сам делила њено мишљење, с обзиром на то да смо у истом статусу, када је Томислав Николић рекао да она не може да буде кандидат за председника државе, због њеног личног статуса. Саосећала сам са њом, јер сам се лично осећала погођеном”. Гојковићева је добацила да је Драган Тодоровић то рекао, али је Радета, са осмехом, вртела главом.

Пошто је квота од 40 одсто усвојена уз аплауз, и Чомићева и напредњаци, сви који су сумирали резултат ове седнице, причали су да је баш ова седница показала да је дијалог и могућ и важан. И сви су, наравно, у праву. Било би добро да је Демократска странка када је била на власти показала добру вољу и жељу за дијалогом у парламенту. Да јесте, не би на силу и против воље опозиције донела пословник о раду усред јула, е да би што више ограничила опозицију, нити би радикали, не својом вољом, били највећи хуманитарци, будући да су кажњавани за све и свашта, па и они који у том тренутку нису у сали.

Напредњаци би требало добру вољу за дијалог и компромис да покажу увек, а не само кад процене да им је то у интересу, као на овој седници. А, нису. Да јесу, парламент би нам изгледао много другачије, као и политичка сцена, и не би нам долазили бивши и садашњи европарламентарци да нам објашњавају шта, кад и како треба да ради Скупштина Србије. И још и власт и европарламентарци кажу како ће нам ти из света помоћи да напишемо пословник Народне скупштине. Не треба српском парламенту страни протекторат. Треба му само домаћа добра воља.