Није музички хит

Када је 2004. ангажован да за новонасталу Државну заједницу Србија и Црна Гора направи химну, то јест да споји „Боже правде” и „Ој, свијетла мајска зоро” у један аранжман, композитор Слободан Марковић се озбиљно припремио. Између осталог, преслушао је више од 150 химни земаља света. Поредећи са свима њима данашњу државну химну самосталне Србије, он у спортском жаргону каже да се „Боже правде”, по музичким квалитетима, налази „у горњем делу табеле”, баш као и однос наших грађана према њој.

„Националне химне се негде цене претерано, као у САД, Русији или Италији, док им се у неким државама не придаје толики значај. Ми смо у горњем делу табеле, пре свега захваљујући спортским успесима. Кад неко од наших спортиста узме златну медаљу, па се изведе ’Боже правде’, сви смо поносни”, каже Марковић за „Политику”.

Историчар Дејан Ристић каже да химна, грб и заставa, као три основна симбола сваке земље, представљају свеприсутну јавну манифестацију идентитетских карактеристика државе и њеног матичног народа. Ипак, њему се чини да се због бројних историјских дисконтинуитета у претходних стотинак година највећи број нас и даље према тим симболима односи немарно, незаинтересовано и неодговорно.

„Погледајте у ком су нам стању државне заставе истакнуте на јавним местима и здањима. Махом избледеле, искрзане, неретко прљаве и поцепане. Још се горе односимо према државном грбу. Стављамо га на све и свашта, од сувенира до реклама. Када је реч о химни, јасно је да забрињавајуће велики број грађана Србије не зна њен текст или га стидљиво сриче када је приморан да се прикључи њеном вокално-инструменталном извођењу”, напомиње Ристић за наш лист.

Још тужнија је, додаје он, невероватна пракса код нас да се сопственој химни аплаудира, а туђој повремено звижди, негодује и добацује.

„И док у другим, очито, самосвеснијим друштвима грађани у ставу мирно одају почаст својој домовини при интонирању државне химне, ми из петних жила аплаудирамо и узвикујемо некакве пароле. Да ли смо свесни тога да се ниједној химни, а посебно не својој, никада не аплаудира? Химна није наш омиљени музички хит, а њени извођачи популарни певачи или бендови да бисмо их наградили аплаузом”, истиче Ристић.

Слично сматра и Марковић, који каже да је звиждање „супарничкој” химни – „одраз примитивизма”.

„Такође, мислим да сваки становник Србије има моралну обавезу да зна барем прву строфу ’Боже правде’”, наводи Марковић.

Део јавности сматра да се текст те химне не обраћа грађанима Србије који нису православци или су атеисти. И Марковић, као атеиста, примећује да се у њој „можда мало сувише често помиње бог”.

„У музичком погледу, пак, ’Боже правде’ је концизна и није претерано дугачка попут, рецимо, италијанске химне која је лепа али се састоји из три или четири музичка дела. Иако ју је компоновао Даворин Јенко, који је као Словенац био под утицајем Аустроугарске, наша химна има више него довољно словенско-балканских елемената. Она по музичким квалитетима не заостаје за британском, мађарском и немачком химном, које се мени највише допадају”, каже Марковић.

Осим помена бога, који је задржан, изворни текст „Боже правде” је помињао и српског краља, јер је настао у доба Србије као монархије с јасним верским идентитетом, каже Ристић.

„У контексту савремене Србије, као мултиетничке и мултиконфесионалне секуларне републике, она јесте архаична, али је без обзира на то у потпуности треба поштовати као националну и државну химну утврђену Уставом и законом. Да ли ће се у будућности приступити промени појединих елемената наших државних симбола који не кореспондирају с карактером државе, попут круне или крста? То је демократско питање на које одговор треба да дају грађани. Мој став је да моја домовина има државне симболе према којима се увек односим с пуним поштовањем и доживљавам их као једну од најзначајнијих јавних манифестација величанствене историје Србије и мог српског народа”, закључује Ристић.