Nije muzički hit

Kada je 2004. angažovan da za novonastalu Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora napravi himnu, to jest da spoji „Bože pravde” i „Oj, svijetla majska zoro” u jedan aranžman, kompozitor Slobodan Marković se ozbiljno pripremio. Između ostalog, preslušao je više od 150 himni zemalja sveta. Poredeći sa svima njima današnju državnu himnu samostalne Srbije, on u sportskom žargonu kaže da se „Bože pravde”, po muzičkim kvalitetima, nalazi „u gornjem delu tabele”, baš kao i odnos naših građana prema njoj.

„Nacionalne himne se negde cene preterano, kao u SAD, Rusiji ili Italiji, dok im se u nekim državama ne pridaje toliki značaj. Mi smo u gornjem delu tabele, pre svega zahvaljujući sportskim uspesima. Kad neko od naših sportista uzme zlatnu medalju, pa se izvede ’Bože pravde’, svi smo ponosni”, kaže Marković za „Politiku”.

Istoričar Dejan Ristić kaže da himna, grb i zastava, kao tri osnovna simbola svake zemlje, predstavljaju sveprisutnu javnu manifestaciju identitetskih karakteristika države i njenog matičnog naroda. Ipak, njemu se čini da se zbog brojnih istorijskih diskontinuiteta u prethodnih stotinak godina najveći broj nas i dalje prema tim simbolima odnosi nemarno, nezainteresovano i neodgovorno.

„Pogledajte u kom su nam stanju državne zastave istaknute na javnim mestima i zdanjima. Mahom izbledele, iskrzane, neretko prljave i pocepane. Još se gore odnosimo prema državnom grbu. Stavljamo ga na sve i svašta, od suvenira do reklama. Kada je reč o himni, jasno je da zabrinjavajuće veliki broj građana Srbije ne zna njen tekst ili ga stidljivo sriče kada je primoran da se priključi njenom vokalno-instrumentalnom izvođenju”, napominje Ristić za naš list.

Još tužnija je, dodaje on, neverovatna praksa kod nas da se sopstvenoj himni aplaudira, a tuđoj povremeno zviždi, negoduje i dobacuje.

„I dok u drugim, očito, samosvesnijim društvima građani u stavu mirno odaju počast svojoj domovini pri intoniranju državne himne, mi iz petnih žila aplaudiramo i uzvikujemo nekakve parole. Da li smo svesni toga da se nijednoj himni, a posebno ne svojoj, nikada ne aplaudira? Himna nije naš omiljeni muzički hit, a njeni izvođači popularni pevači ili bendovi da bismo ih nagradili aplauzom”, ističe Ristić.

Slično smatra i Marković, koji kaže da je zviždanje „suparničkoj” himni – „odraz primitivizma”.

„Takođe, mislim da svaki stanovnik Srbije ima moralnu obavezu da zna barem prvu strofu ’Bože pravde’”, navodi Marković.

Deo javnosti smatra da se tekst te himne ne obraća građanima Srbije koji nisu pravoslavci ili su ateisti. I Marković, kao ateista, primećuje da se u njoj „možda malo suviše često pominje bog”.

„U muzičkom pogledu, pak, ’Bože pravde’ je koncizna i nije preterano dugačka poput, recimo, italijanske himne koja je lepa ali se sastoji iz tri ili četiri muzička dela. Iako ju je komponovao Davorin Jenko, koji je kao Slovenac bio pod uticajem Austrougarske, naša himna ima više nego dovoljno slovensko-balkanskih elemenata. Ona po muzičkim kvalitetima ne zaostaje za britanskom, mađarskom i nemačkom himnom, koje se meni najviše dopadaju”, kaže Marković.

Osim pomena boga, koji je zadržan, izvorni tekst „Bože pravde” je pominjao i srpskog kralja, jer je nastao u doba Srbije kao monarhije s jasnim verskim identitetom, kaže Ristić.

„U kontekstu savremene Srbije, kao multietničke i multikonfesionalne sekularne republike, ona jeste arhaična, ali je bez obzira na to u potpunosti treba poštovati kao nacionalnu i državnu himnu utvrđenu Ustavom i zakonom. Da li će se u budućnosti pristupiti promeni pojedinih elemenata naših državnih simbola koji ne korespondiraju s karakterom države, poput krune ili krsta? To je demokratsko pitanje na koje odgovor treba da daju građani. Moj stav je da moja domovina ima državne simbole prema kojima se uvek odnosim s punim poštovanjem i doživljavam ih kao jednu od najznačajnijih javnih manifestacija veličanstvene istorije Srbije i mog srpskog naroda”, zaključuje Ristić.