Победник пре рока

Нису га одвезли на ВМА или у Ургентни да му дају инфузију, већ је камион под полицијском пратњом пре неколико месеци возио „Победника” до Булевара пивопија у Смедереву. Тако је названо сокаче у Југову, где се налази атеље вајара др Зорана Кузмановића који га је излечио. Десно стопало било му је највише оштећено, тако да у себи има понешто и од Ахилове судбине. У себи је деценијама трпео рој пчела, јер су у њему пронашли идеално место за осињак.

Када је приман у смедеревски вајарски ургентни центар, људи су му прилазили пажљиво, правили селфије с њим, јер Мештровићев син, а како га другачије назвати, временом нам је свима постао блиски рођак. Додуше, необично је висок, четири и по метра, а да очи понекад варају, показала би анкета. Већина би се кладила да је догурао до најмање 40 метара висине.  

„Победник” је требало да буде на рехабилитацији до марта. Биће да се око њега није много мотао Горан Весић, ваљда је зато „Победник” смештен што даље од њега, у смедеревску ординацију, јер је споменичка рестаурација трајала знатно краће, па није обртан као што су магичне коцке на тргу, или прокопан као централне београдске улице. Срећом да га је Весић, кад би се некако докопао Смедерева, само целивао. Тако је „Победник” постављен на Калемегдану на Дан заљубљених, пре рока.

Наравно да се твитер заједница сјајно забављала, примећујући да му је смањен нос, да личи на Кристијана Роналда с напућеним уснама, као да су му убризгавали ботокс. Уочено је да је „Победнику” подигнут и задњи трап, а како је го, ко од Мештровића рођен, чак ни најзлонамернији нису коментарисали његов најосетљивији део.

За клинце, „Победник” као да је прошао кроз инстаграм филтер, али како нисам стручњак за вајарске методе рестаурације, за друштвене мреже још мање, фама о његовој обнови, срећом, без изградње, само потврђује да га и остали појединци, малициозни и добронамерни, сматрају једним од нас. Дакле, спомеником који је постао човек!

Када су га скидали, а потом убацили у камион, постављени су јастуци од песка, да би му било удобније. Тако је било и када су га враћали са рехабилитације. Имао је полицијску пратњу, а како је, лежећи, после деведесет и једне године у стојећем ставу био и те како уморан, Београђани су га поздрављали сиренама и викали му: „Држи се!” 

Сада више нема рупе од гелера и метака, чудни голуб који личи на орла, а који се опасно клатио учвршћен је, као и мач који је испао из лежишта. Ништа од тога на први поглед није било видљиво на Мештровићевом ремек-делу. Излечен је уградњом челичних конструкција које су прошле кроз његове ноге, руке и мач, што ће рећи да су му урађени коронарографија и стентови. Не би ме чудило да му је вајар давао анестезију.

Вечно младог, а тако старог, држала су га свега два зарђала шрафа и бетон, а како је извајан од бронзе, имао је громобран, да би се муње одбијале од њега, мада верујем да је у случају паклених непогода и небеског ватромета, подизао мач и терао их како од себе, тако и од Београда!

Није ме међутим изненадило да је изрешетан са 30 гелера. Какву је другачију судбину и могао да има симбол Београда, а да не буде толико пута упуцан, а тако жив! Решетали су га, а он је мирно подносио рафале и шрапнеле, гледајући ка ослобођеним територијама са друге стране Ушћа. Славни Мештровић стварао га је имајући у глави и на скицама изглед Херкула, али српског!

Шта је знао Иван Мештровић, а касније сви Београђани? Да је Београд без „Победника” исто што и „Победник” без оне ствари. Не мислим, при том, ни на мач, ни на птицу.

Шта је приметио „Победник” када је свечано постављен? Није видео гондолу, иначе би га стрефила срчка. Видео је челнике градских власти, али када су му пришли с мобилним телефонима, лакнуло му је, јер нису држали чекиће. Ко би, па чак и он, такав див-јунак претворен у поп-стара, издржао реконструкцију реконструкције најављене реконструкције?

Вероватно се „Победник” мангупски сетио и времена када је требало да буде постављен на Теразијама, поред чесме, али су се београдске даме побуниле, јер је била срамота да младоженскиње гледају голог, згодног мушкарца усред Београда, па макар био бронзани, мишићави фрајер. Било је и тада фрке у градској општини, немајмо илузија да су ови данашњи револуционарни изум вештачке интелигенције.

Наравно, и тада су жене кључно утицале на урбанистичку и споменичку политику краљевине, ма шта о себи мислили мушкарци, имајући илузију да су господари патријархата. Испоставило се, као и увек, да су даме паметније.

Постављен је баш тамо где треба, као стражар над најважнијом стратешком тачком Европе, ушћу Саве у Дунав, па нам због лоше изабраног места пребивалишта пуштају крв вековима, као да нас је нечастиви натерао да обитавамо на овом бајковитом и уклетом месту са најлепшим заласком сунца, уместо да у караванима кренемо негде ка Скандинавији, где крваво небо у сутон не призива зло и интересе великих сила.  

„Победник” не би био изрешетан, а сви бисмо остали на броју!