Узгред о опозицији

Опозиција је у демократији нужна, она је њен пробни камен, јер власт се, како је говорио Џ. С. Мил, неће размахнути једино тамо где за то нема услова, где је подвргнута строгој институционалној контроли, што подразумева високу политичку културу. А да би контрола била доиста строга, институције морају бити неумољиве, попут судбине у грчком миту која суверено стоји изнад распусног и силобатног Зевса.

(У миту Зевс не преза ни од каквих хирова које силник може себи допустити, али у космичком поретку не може ништа да промени. Суђаје и њему „кроје капу” као год и осталим боговима и смртним људима. Он, примерице, није могао да учини богињи Еос, кад га је ова молила да њен син Мемнон изађе као победник из двобоја са Ахилом, а она му то, колико ја знам, не би остала дужна.)

Ако грађани не разумеју неопходност те и такве контроле, онда с њиховом политичком културом ствари не стоје како треба, па ће им се враћати увек исто или још горе у новом паковању, с лажном налепницом, а у екстремним случајевима без ње. Крупно је питање, дакако, како успоставити и ваљано одржавати ту институционалну контролу сада и овде кад јој нимало не погодују ни спољни ни унутрашњи односи, кад и саме овлашћене контролоре треба контролисати, а много их је који вапе за њом, иако би, можда већ сутра, кукали на њу.

Сви опозиционари, по природи ствари, настоје да што више утичу на вршење власти, да је контролишу, оспоравају њене одлуке и обелодањују њене сеновите науме и поступке, али то не чине из истих мотива, с истим циљевима и с једнаком ревношћу. Све зависи од тога какав је њихов унутрашњи рачун ­– она друга страна медаље, срцу ближа. Има их који не бирају средства да што пре, „у новој расподели народног поверења”, дођу на власт (да је се дочепају) како би неометано остварили своје личне амбиције – популарност и материјалну корист, све оно што проширује поље могућег, мада то неће ни за живу главу отворено признати, јер би тако нанели себи непроцењиву штету. Политичка делатност за њих је, дакле, вишеструко уносан посао. Склопе одређен политички програм, па се онда жилаво труде да разним манипулацијама и притисцима, мало данас мало сутра, увере масу да је њихов програм најбољи и да себез њих не може. А ако већ дођу на власт, програм је ту да се на њега позивају, док буду гледали „своја посла”.

С моралног гледишта, разуме се, то би се могло назвати изневеравањем властитих јавно прокламованих уверења, али та реч одавно нема ону тежину коју је некад имала. Бојим се чак да се незгодније осећа онај који на њу упозорава од оног на кога се она односи, будући да је морално просуђивање људских дела анахрона ствар.

Поред ових који желе да се дочепају власти због „слатких ствари”, које им она неспорно обезбеђује, постоје и опозиционари који се такође боре за власт, али су при том мотивисани истинским незадовољством постојећим начином управљања и тврдим уверењем да би они, кад би почем дошли на кормило државе, много тога поправили за кратко време. Дакле, општи интерес је, могло би се рећи, њихов главни мотив. Опозиционари овог типа веома су ретки, много ређи но што можемо и претпоставити. Али тамо где их има они су „батина” за сваку власт која не испуњава своје задатке како би то требало, наравно ако се удруже у политичку странку.

Да заокружимо: први се прикривају вештим и доследним прерушавањем у друге, и тако им наносе штету, јер омогућавају позицији и оним појединцима који на целу ствар гледају са стране, да све стрпа у исти кош – и чисто и оно што хоће да тако изгледа.

Сасвим је природно да се ова два типа опозиционара никако не подносе међусобно. Први другима не могу да опросте то што су им мотиви морално изнад њихових, јер морал потајно уважавају и они делатници који се њим у свакодневним операцијама не руководе.

Други не могу да опросте првима то што на сваком кораку „муте воду и стварају димне завесе”, те тако још више збуњују већ збуњени народ и онемогућавају му да сагледа ко је ко.

Позиција, ако је паметна и добро организована, систематски држи фронт према првима, дочим друге ту и тамо прећуткује, из стилских и методолошких разлога, а уз то будно мотри на њих и пажљиво слуша што говоре, преузима доста од тога и преузето „патентира” под својим именом. По оној народној: „Иако је од ђавола – добро је”.

А шта да се каже о онима који су опозиција и самима себи, те устају против својих властитих ставова чим их испоље, пошто им више не изгледају толико убедљиво? Као да се боје сваког јаснијег одређења, видећи у њему ограничавање личне иницијативе. Није им нимало лако, али надамо се да о њима Бог брине.

Све је ово дакако класика, колоквијално речено. Ако је нешто било актуелно пре коју деценију или пола столећа чак, није укусно позивати се сада на то. Слажем се да није укусно, али шта чинити са стварима које су актуелне и данас готово као и у време кад су настале? Ако о њима говоримо озбиљно „измишљамо топлу воду”, а ако ћутимо онда бежимо од проблема. О много чему је причано, али ствари су одолевале причању које им је облачило нове и све новије костиме, мењало шминку, док су оне тврдоглаво остајале онакве какве су и биле. Добро би било кад бисмо се бар неких недостатака у друштву могли решити у равни говора, не чинећи више или много више од тога, али видели смо да тако не иде. И докле год не иде, не видим разлога да не понављамо...

Али ни то није лако. Треба умети понављати, јер понављање подразумева много знања и добре воље, а аутор ових редова се не може похвалити ни једним ни другим.

писац