Четири дана најлепшег сајма холестерола

Качарево – Три деценије и још три године преко. Четири дана, хиљаде посетилаца, десетине штандова, тоне и тоне сланине и других месних производа – јужнобанатски, а светски вашар, посвећен je, кажу овде, најлепшем делу свиње, то је – „Сланинијада” у Качареву. Капије спортске хале у центру биће отворене од 20 до 23. фебруара, да приме госте, муштерије, оне само радознале, али и такмичарске комаде банатске сапуњаре, панчете, „адидаске”, потрбуше и поребруше, од гроника и мангулице, с прљеном кожицом и преко алевом паприком... Све ће то понудити око 250 излагача, на пробу, продају и оцену струке. Бираће се најбоља домаћа, занатска и индустријска, најдебља и она сланина од мангулице. На више од две стотине узорака наћи ће се заставице земаља Европе, нашег Балкана, и првог комшилука, Румуније и Мађарске, одакле стижу излагачи већ четврт века.

Не знамо како раде други, али се овде спрема већ месецима, јер квалитет тражи добре комаде свиње, време и време… Ту се слажемо, а рецепт свако има свој, наглашавају мештани, посвећени још од касних 80-их прошлог века грађењу савремене легенде о сланини, али и сувом месу, осталим „димљеним месним колачима”. То је у Банату, па још јужном, начин живота. Сланина је најбољи антибиотик и део светог тројства доброг здравља – она даје снагу, ал’ диже и притисак, бели лук га снижава, а ракија масти разлаже.

За четири дана „република сланинара” увећа се бар десетак пута и постане место сусрета две традиције – староседелачке и оне дођошке, колонистичке. Лале чувају своју, а ови други кажу, додали понешто из свог завичаја, нарочито оног такмичарског и инаџијског. Зато ће се предстојећег викенда сударати котлићи сланинског паприкаша и од истог материјала чорбастог пасуља, правити ручни месни радови – кобасице и „свињске бомбоне”, чварци, раритети у варошким касапницама и мириси од којих вода на уста полази, апетит расте, а новчаник се незадрживо празни.

Никад доста пара да се пазаре јестиви сувенири широког дијапазона – од игле до ручно рађених кухињских потрепштина, фрулица, глиненог посуђа, белог мрса, слаткиша из домаће радиности... За озбиљније играче, мегдан поља „Златни котлић” и „Златни чварак”, пратећи програм свињокољ на традиционалан начин уз свињску даћу јесте и трка прасића. Биће и изложби, неизбежне дегустације заборављених јела и концерата, смотри фолклорног умећа националних заједница Војводине.

Стижу одавде и разноразне поруке неодлучнима да се запуте у овај део Баната: „За свакога понешто, сланина за све”, „Сланина се топи кад се мора, а једе увек”, „Нема лепше планине, од банатске сланине”, „Од Сланинијаде старија је само Олимпијада”. Опевана је она и међу корицама књига, својевремено је имала и своју „Сатару”, скулптуру тешку пет тона, џиновску пушницу од 12 метара, минуте на Си-Ен-Ену и иницијативу да се „сајам холестерола”, који жале се Качаревци, траје тек неколико дана, продужи на читаву годину. „Е, то је нешто што нико не ради.”

Било како било, званично, привредно-туристички бренд, покренут је 1988. године, из чисте шеге и за опкладу међу мештанима. О томе је прву вест донела „Политика”. У међувремену се делио пелцер по Србији, за клонирање најразличитијих „ијада”, али дилеме овде немају – једна је Сланинијада.