Зеленовићу, Пауновићу, на изборе

Укидамо слободу, заводимо демократију.

Вук Јеремић преузео је на себе улогу Понтија Пилата који из Савеза за Србију избацује све који се не повинују ултимативном захтеву да се на свим нивоима бојкотују пролећни избори.

Попут римокатоличког папе, лидер Народне странке запретио је Небојши Зеленовићу да ће бити екскомунициран из СзС-а уколико остане при одлуци да са својим „Заједно за Србију” изађе на локална биралишта. Позивају се на Споразум са народом као да је то Свето писмо, а не најобичнији памфлетски документ.

Коме Зеленовић одговара? Бирачима који су га изабрали или опозиционој олигархији? Јеремић на изборима мало шта може да добије, зато му је бојкот удобан заклон, али Зеленовић може да изгуби много: године стрпљивог рада током којих је од Шапца направио опитну задругу демократије, пример да је напредњаке могуће победити и у најгорим условима и сачувати власт.

Шта је боље: да идеја бојкота „умре” у Шапцу или да буде убијена слободна воља грађана који су спремни да у локалу бране слободе које су издејствовали и поразе напредњаке? „Ако Србија није слободна, шта вам значе избори у Шапцу и Параћину?”, гласи један од аргумената поборника бојкота.

Каква фасцинантна кратковидост па сопствене победе унапред прогласити за „неуспех”. То значи да када би процене говориле да опозиција може да победи у десетак општина, онда Веће мудраца СзС-а каже: не излазите. Није десет општина важније од Србије.

Умишљени максимализам помешан и са колосалном неупућеношћу у начине функционисања политике води закључку да или ће читава Србија бити слободна, па онда могу избори, или и оно мало „ослобођене територије” треба препустити актуелним властима. А како ће то Србија бити слободна? Тако што ће се Вучићеви напредњаци повући и рећи: господо из опозиције, извол’те Србију?

Зеленовић је све супротно од салонских или технократских опозиционара. Он је својим радом обезбедио слободно информисање, блокирао џипове без таблица, убедио људе да се не плаше. Тако су добили изборе 2016. године. Потом су показали да локални путеви могу да се одржавају док републички пропадају пошто их Београд кажњава и не даје средства. У Шапцу су људи одлучивали да ли новац треба да иде за обнову стадиона ФК Мачва или за здравствену станицу.

И сада, после толико труда, треба да поклекне и прихвати наредбу за бојкот коју издају они који о таквим резултатима могу да сањају. Зашто би људи из Шапца или Параћина, они који нису за напредњаке, били кажњени? Зар челници СзС-а не схватају да ће се ти људи осећати издани, преварени, да у догледној будућности неће желети да чују за „о” од опозиције?

С којим ауторитетом Јеремић дели ултиматуме? Одакле му кураж да тврди да су на Заленовића „сви огорчени”? Ко су то „сви”? Опозиционе уседелице или бирачи у Шапцу који би да поново поклоне поверење градоначелнику што је „радом на терену” показао једини пут ка политичком успеху?

Не, каже Вук Јеремић, „не може се у бојкот напола”. Aut Caesar aut nihil. „Или бојкотујете или не бојкотујете”. Зар у СзС-у заиста мисле да Вучића преко ноћи могу да збришу са власти? Колико су радили да би то звучало као иоле реална опција? Реагују емотивно, љутито и бесно као да ће тако нешто остварити. То су ћорава посла. Са Вучићем се треба ухватити у коштац. Помишљати да ће он бити нокаутиран од претње бојкотом је илузија.

С којим правом се захтева да Зеленовић на сребрној тацни преда Шабац на управу тамо неком проблематичном Сандокану? Шта значи изјава да Србија има 170 Сандокана и да не треба да мисли на себе већ на целу државу и народ? Како замишљају да ће се Сандокани уклањати. Сви заједно, у истом тренутку, или поступно један по један?

Шта су Ђилас, Јеремић, Обрадовић или Лутовац учинили да шабачки бирачи не подлегну свим уценама, претњама или подмићивањима и већински не гласају за СНС? То што у СзС-у тренирају јединство и тврдоћу на Зеленовићу много, нажалост, говори о њима.

Ако га избаце, Зеленовић не треба да се нервира. Њему и није место у дружини која командно узурпира токове одлучивања и договарања а то не би требало да буде премиса нечега што се назива демократска опозиција.

Биће да слична судбина чека и Сашу Пауновића из Параћина. Пауновић је проблем Демократске странке, иако је његов утицај мањи од Зеленовићевог, ето прилике да и ДС избаци свог потпредседника. Шта ће урадити Марко Бастаћ у београдском Старом граду, готово да ме не занима. Никада ми није деловао као неко коме бих поклонио поверење.

Уколико се Зеленовић и Пауновић прогласе за неке „отпаднике”, у СзС-у треба да знају да ће изгубити значајан део подршке коју имају. Велики број људи ионако је спреман за бојкот – али не зато што тако кажу у СзС-у – већ зато што нису за Вучића, а не знају за кога би у опозицији гласали.

Наравно да је сасвим легитимно мислити да је бојкот једини пут за промену власти. Али је, барем за оне који се представљају као демократе, ваљда легитимно мислити друкчије.

Желим да остане записано, па да ми господа из СзС-а одговоре после избора: да ли су успели – ако се као успех не рачуна што опозиција више готово и да не постоји? Да ли су делегитимизовали Народну скупштину? Да ли је отворена озбиљна институционална криза? Да ли је Вучић ближи или даљи од „терминалне фазе”? Да ли су навели Запад да промени своју позицију?

Биће ми лично жао што нисам из Шапца или Параћина, па да својим гласом подржим људе који освајају просторе слободе и демократије.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa