Полемика о имену меморијалног центра „Старо сајмиште”

Расправу у појединостима о Предлогу закона о меморијалном центру „Старо сајмиште” у Скупштини Србије јуче је обележила полемика о називу меморијалног центра који ће бити основан. Полемисало се о томе да ли је бољи назив „Логор Земун”, како је предлагао Миладин Шеварлић јер, како је тврдио, то име више одговара историјским чињеницама, или је предложено решење баш оно које више одговара и историји, али и одомаћеном називу – „Старо сајмиште”. Нико никога није успео да убеди. Образлажући свој амандман, Миладин Шеварлић је рекао да његов предлог „одговара изворном значењу тих стратишта, а у време Другог светског рата то је био Логор Земун, не треба мењати називе који представљају фактичко стање”.

Објашњавајући зашто је против Шеварлићевог предлога, Иван Бауер (СДПС) казао је да је назив Старо сајмиште одомаћен, „било каква промена могла би се доживети као увреда за жртве и за њихове потомке”. Додао је: „Други разлог је тај што се овај логор никада није звао Логор Земун, када је у јесен 1941. године настао, звао се Логор за Јевреје Земун и у њему су били смештени београдски Јевреји и у малом делу Роми. Касније се звао Прихватни логор Земун. Овај логор никакве везе са Србијом и Србима нема – он се налазио на територији тадашње Независне државе Хрватске.”

Љубиша Стојмировић (СНС) казао је да је добро што се меморијални центар оснива, а „наравно, треба повести рачуна и да његово име одговара историјском тренутку какав је био онда када је настао”. Додао је: „Верујем да ћемо имати снаге да се договоримо с нашим пријатељима Јеврејима, који су ту највише страдали, и да ће се у будућности наћи решење прихватљиво за све. Нема потребе да се око тога расправљамо.” Његова страначка колегиница казала је да амандман не треба прихватити и додала: „Меморијални центар ’Сајмиште’ као културно добро проглашено је још 1987. године и та одлука је објављена у ’Службеном гласнику’.”

Шеварлић је одговорио да у његовом предлогу нема никаквих извртања историјских чињеница и да оба назива, Јеврејски логор Земун и Прихватни центар Земун, садрже реч „логор” – „то су историјске чињенице”. Подсетио је да није прихваћен његов амандман на Закон о раним меморијалима, којим је предлагао да буде унет појам „концентрациони логор”, а „сада у овом закону постоји тај термин, дакле немојте говорити о нечијем незнању”.

Ђорђу Вукадиновићу (НС–ПЗСС) није било јасно зашто је Шеварлићев амандман одбијен, будући да „израз Сајмиште, старо или ново, може да доведе у сумњу јер логор нико није звао тако кад је настао”. Казaо је и да онај „ко има основно школско знање, зна да је тај логор био на територији НДХ, а са Србијом и Србима имао је везе само по томе што су у тим логорима Срби били искључиво жртве”.

Министар Владан Вукосављевић навео је да је област Старо сајмиште проглашена за културно добро 1987. године и додао: „Логор се никада није звао Земун или земунски логор, већ на немачком Judenlager Semlin и Anhaltelager Semlin. Дакле, у културно-историјском сећању овог народа био је свечано отворен и намењен светској изложби 1937. године и тада није зван Старо сајмиште јер није било ниједног другог осим тог Сајмишта, док није изграђено ново. Назив Старо сајмиште укоренио се у нашем народу и културно-историјском сећању.” Министар је навео да се ради о два логора, да су прво у логор довођени Јевреји, а потом Срби из Подкозарја, с Баније, „с највећих страдалишта српског народа” и додао: „Укупним називом меморијални центар ’Старо сајмиште’ чува се култура сећања и успомена на два догађаја и два историјска тренутка који су обухваћени истим ужасом, истим историјским злочиначким мотивима, али по свом унутрашњем садржају имају извесне разлике.”

Било је и разних дискусија о „данашњим фашистима” и скретањима с теме, па је Вјерица Радета (СРС) рекла: „Када говоримо о закону о меморијалном центру ’Старо сајмиште’, то није политичко него пар екселанс патриотско питање и однос владе, ресорног министарства и нас посланика према овом важном питању. Добро је да је ово на дневном реду и да ће закон бити усвојен. Зато није добро када посланици власти покушавају да ово представе као нешто – први пут у животу, први пут у свету.” Подсетила је на меморијалне центре Крагујевац, Цер, Соколац... Испричала је и случај костурнице у њеном родном Ливну, где су сахрањене кости 1.587 Срба „који су поклани 1941. године”, коју су 1991. године прекопали и додала: „Ми, њихови потомци, крипту смо обновили. У том масакру само из породице Радета поклан је 51 мушкарац. Министре, могли бисте да одвојите нека средства да помогнете и тамо где више Срба нема, да се сачува успомена на Србе.”

Познавање Вучића

Полемисали су, кратко, Владимир Маринковић (СДПС) и Вјерица Радета (СРС). Маринковић је, између осталог, у једном тренутку рекао: „Гласаћемо за овај закон и Вучић ће то да реализује. Многи су причали о ауто-путевима, али нису урадили ништа, а Александар Вучић је направио 250 километара, смањио је незапосленост...” Реаговала је Радета: „Колико познајем Вучића, а верујте, познајем га, било би му много драже да га браните тако што би објашњавали да он ради тако што поштује Устав, да председничку функцију врши у складу с Уставом, а ово што данима радите иде у прилог онима који тврде како Вучић гази Устав, како све држи у својим рукама. Замислите, ви, Вучић изградио путеве! Шта је он, возио багер, копао лично? Људи моји, не претерујте!” Маринковић је појаснио да није рекао да је Вучић изградио путеве – „само сам рекао да је он човек идеолог тог препорода”. Ово „разјашњавање” је потрајало.