Бинџовање Вучића и Амфилохија

Може ли филм Славише Лекића „Владалац” да се бинџује питао сам се док сам спремао кокице и пијуцкао „кока-колу”. Готово у исто време, после помпезно најављеног трочасовног документарца на Н1 о лику и делу Александра Вучића, јавни сервис Црне Горе емитовао је сличан филм, додуше знатно краћи, с ироничним насловом „Сведок божје љубави”. Јунак је митрополит црногорско-приморски Амфилохије, приказан као први асистент нечастивог.

Ни Вучић није прошао боље. Портретисан је као онај изнад Амфилохија, тако да два јунака чији су лични односи у најмању руку затегнути, после документараца, или Феста пре Феста, само на први поглед могу бити незадовољни. Да су тражили бољи поклон, не би га добили. Славишини саговорници, лучоноше грађанске елите, описали су Вучића, уз снимке његових раних, радикалских радова, с безброј увредљивих епитета које је углавном користио Буковски када остане сам са собом и белим мишевима. То је, наравно, њихово право и стечена поза несмењивих интелектуалаца из круга двојке, омеђене трамвајским шинама у Душановој улици.

Али Вучић није ни сатана ни светац од кога треба стварати култ личности, те га треба правити од воска и сместити у Палмин музеј воштаних фигура. Славишин филм га је обрадовао, али оно друго би га убило!

Зато су Славиши, у црној сценографији која је симболично требала да представи мрак у којем живимо у доба „Владаоца”, недостајали непристрасни и неострашћени саговорници који би, уз лиценциране критичаре, сагледали из више углова Вучићев унутрашњи револуционарни политички преврат који је заиста једна од највећих мистерија српске политике. Како је један од промотера великосрпског национализма постао политичар који стреми Европској унији и за кога нови лидер Европе Емануел Макрон каже да сјајно ради свој посао? Немојмо имати илузију, не говори Макрон то зато што му је амбиција да уђе у главни одбор СНС-а, нити му се допадају Вучићеви џемпери, већ зато што у њему препознаје партнера који схвата светске глобалне процесе.

Вучићев ледени политички прагматизам и детектовање турбулентних потреса који се пореде с падом Берлинског зида, попут брегзита, победе Доналда Трампа, дубоке кризе ЕУ, јачања Кине и Русије, потврдили су да је био у праву када је изненада престао да проповеда о светим српским земљама. Да је наставио, можда би освојио највећи број гласова, као некад Шешељ, али никада не би постао „Владалац”.

И Американци и Европљани, али и Руси и Кинези, детектовали су ко у Србији схвата куда иде врли, нови свет. А правило је да када странци то препознају за њима еурека почну да вичу и Срби, а потом та научна сазнања трпају у бирачке кутије.

Сећам се једне емисије на РТС-у када је водитељка упитала Вучића да цитира нову књигу о Наташи Кандић, где Воја Шешељ Наташу смешта на хашке тротоаре, локацију где се, иначе, не распреда о људским правима. Вучић није желео да изговори наслов те књиге и тада сам схватио да је рођен нови лидер умерене деснице.

И његова промена стајлинга није била случајна, већ је указивала да је, рекавши збогом сивом оделу, обавезно за број већем, најавио генерацијски отклон од политичких маргиналаца и лузера којима је припадао. Ставио је наочаре, променио фризуру и одела, али најважније је да је суштински променио своју политику, преузимајући како либералне партијске програме својих некадашњих противника које они нису умели да спроведу – сетите се разочарења у ДОС, потом и у Бориса – већ је за собом повео и неке од њихових кључних оперативаца.

Тако је Вучић успео да се извуче из деведесетих а да његови противници остану заробљени у тим несрећним годинама, па им је преостало да говоре како су се они први сетили, што је само губљење времена на Балкану где се заборавља шта је било пре сат времена. Отуда толико везивање искључиво за Вучићеву нарав која и код његових и њихових изазива жестоке реакције. Или, што би рекао Џеј, од љубави па до мржње. Зато је постао њихова опсесија, својеврсни фетиш, а најгоре по њих је што не схватају да их он свесно увлачи у замку, креирајући свој лик и политику по жанровској матрици шпагети вестерна. Јаше сам против свих, па чак и против мангупа у својим редовима. У таквој жанровској поставци публика је увек на страни усамљеног јунака и спремна је да зажмури и на његове мане и да заборави његов ранији живот политички некоректног одметника који је постао шериф.

Слична пропаганда анатема бачена је и на Амфилохија с екрана подгоричке државне телевизије, с намером да се покаже како је великосрпски хегемонизам још почетком деведесетих окупирао Црну Гору, а да је за то искључиви кривац митрополит. Проблем са сценаристима је тај што су заборавили да је тада на световном трону устоличен Мило Ђукановић, а да га је заиста крунисао тадашњи београдски вожд Слободан Милошевић. И Слоба је био атеиста, као Мило, али је протоком времена на власти помислио да је свевишњи. Тек када је завршио у ћелији исповедио се Амфилохију, који му је поклонио Нови завет, у филигранском повезу. Слоба се Амфилохију клео да ће прочитати свету књигу. Мири се касније клео да је није ни такао. О томе ће морати да мисли председник Црне Горе. Тога ће се свакако сетити и Амфилохије.

Документарац такође не разоткрива сложене односе између Мила и Амфилохија, нити се помиње да је управо митрополит склопио дил с Ђукановићем када га је, уместо Момира Булатовића, подржао у борби за власт у Црној Гори.

Филм је био само потреба тренутка да се, митрополитовим блаћењем, ослабе литије и молебани који све више попримају грађанску ноту и привлаче чланове Миловог ДПС-а. Узалуд потрошено време за миловце јер како ће филм уздрмати духовника који је исповедио Слобу, крстио Чеду, одржао посмртни говор Зорану Ђинђићу, служио опело Дачићу и Вучићу. У истој мери ће и „Владалац” уздрмати владаоца, јер онај Вучић није овај Вучић. Онај се састајао са Садамом, овај са Сијем, Путином и Гренелом.