Bindžovanje Vučića i Amfilohija

Može li film Slaviše Lekića „Vladalac” da se bindžuje pitao sam se dok sam spremao kokice i pijuckao „koka-kolu”. Gotovo u isto vreme, posle pompezno najavljenog tročasovnog dokumentarca na N1 o liku i delu Aleksandra Vučića, javni servis Crne Gore emitovao je sličan film, doduše znatno kraći, s ironičnim naslovom „Svedok božje ljubavi”. Junak je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, prikazan kao prvi asistent nečastivog.

Ni Vučić nije prošao bolje. Portretisan je kao onaj iznad Amfilohija, tako da dva junaka čiji su lični odnosi u najmanju ruku zategnuti, posle dokumentaraca, ili Festa pre Festa, samo na prvi pogled mogu biti nezadovoljni. Da su tražili bolji poklon, ne bi ga dobili. Slavišini sagovornici, lučonoše građanske elite, opisali su Vučića, uz snimke njegovih ranih, radikalskih radova, s bezbroj uvredljivih epiteta koje je uglavnom koristio Bukovski kada ostane sam sa sobom i belim miševima. To je, naravno, njihovo pravo i stečena poza nesmenjivih intelektualaca iz kruga dvojke, omeđene tramvajskim šinama u Dušanovoj ulici.

Ali Vučić nije ni satana ni svetac od koga treba stvarati kult ličnosti, te ga treba praviti od voska i smestiti u Palmin muzej voštanih figura. Slavišin film ga je obradovao, ali ono drugo bi ga ubilo!

Zato su Slaviši, u crnoj scenografiji koja je simbolično trebala da predstavi mrak u kojem živimo u doba „Vladaoca”, nedostajali nepristrasni i neostrašćeni sagovornici koji bi, uz licencirane kritičare, sagledali iz više uglova Vučićev unutrašnji revolucionarni politički prevrat koji je zaista jedna od najvećih misterija srpske politike. Kako je jedan od promotera velikosrpskog nacionalizma postao političar koji stremi Evropskoj uniji i za koga novi lider Evrope Emanuel Makron kaže da sjajno radi svoj posao? Nemojmo imati iluziju, ne govori Makron to zato što mu je ambicija da uđe u glavni odbor SNS-a, niti mu se dopadaju Vučićevi džemperi, već zato što u njemu prepoznaje partnera koji shvata svetske globalne procese.

Vučićev ledeni politički pragmatizam i detektovanje turbulentnih potresa koji se porede s padom Berlinskog zida, poput bregzita, pobede Donalda Trampa, duboke krize EU, jačanja Kine i Rusije, potvrdili su da je bio u pravu kada je iznenada prestao da propoveda o svetim srpskim zemljama. Da je nastavio, možda bi osvojio najveći broj glasova, kao nekad Šešelj, ali nikada ne bi postao „Vladalac”.

I Amerikanci i Evropljani, ali i Rusi i Kinezi, detektovali su ko u Srbiji shvata kuda ide vrli, novi svet. A pravilo je da kada stranci to prepoznaju za njima eureka počnu da viču i Srbi, a potom ta naučna saznanja trpaju u biračke kutije.

Sećam se jedne emisije na RTS-u kada je voditeljka upitala Vučića da citira novu knjigu o Nataši Kandić, gde Voja Šešelj Natašu smešta na haške trotoare, lokaciju gde se, inače, ne raspreda o ljudskim pravima. Vučić nije želeo da izgovori naslov te knjige i tada sam shvatio da je rođen novi lider umerene desnice.

I njegova promena stajlinga nije bila slučajna, već je ukazivala da je, rekavši zbogom sivom odelu, obavezno za broj većem, najavio generacijski otklon od političkih marginalaca i luzera kojima je pripadao. Stavio je naočare, promenio frizuru i odela, ali najvažnije je da je suštinski promenio svoju politiku, preuzimajući kako liberalne partijske programe svojih nekadašnjih protivnika koje oni nisu umeli da sprovedu – setite se razočarenja u DOS, potom i u Borisa – već je za sobom poveo i neke od njihovih ključnih operativaca.

Tako je Vučić uspeo da se izvuče iz devedesetih a da njegovi protivnici ostanu zarobljeni u tim nesrećnim godinama, pa im je preostalo da govore kako su se oni prvi setili, što je samo gubljenje vremena na Balkanu gde se zaboravlja šta je bilo pre sat vremena. Otuda toliko vezivanje isključivo za Vučićevu narav koja i kod njegovih i njihovih izaziva žestoke reakcije. Ili, što bi rekao Džej, od ljubavi pa do mržnje. Zato je postao njihova opsesija, svojevrsni fetiš, a najgore po njih je što ne shvataju da ih on svesno uvlači u zamku, kreirajući svoj lik i politiku po žanrovskoj matrici špageti vesterna. Jaše sam protiv svih, pa čak i protiv mangupa u svojim redovima. U takvoj žanrovskoj postavci publika je uvek na strani usamljenog junaka i spremna je da zažmuri i na njegove mane i da zaboravi njegov raniji život politički nekorektnog odmetnika koji je postao šerif.

Slična propaganda anatema bačena je i na Amfilohija s ekrana podgoričke državne televizije, s namerom da se pokaže kako je velikosrpski hegemonizam još početkom devedesetih okupirao Crnu Goru, a da je za to isključivi krivac mitropolit. Problem sa scenaristima je taj što su zaboravili da je tada na svetovnom tronu ustoličen Milo Đukanović, a da ga je zaista krunisao tadašnji beogradski vožd Slobodan Milošević. I Sloba je bio ateista, kao Milo, ali je protokom vremena na vlasti pomislio da je svevišnji. Tek kada je završio u ćeliji ispovedio se Amfilohiju, koji mu je poklonio Novi zavet, u filigranskom povezu. Sloba se Amfilohiju kleo da će pročitati svetu knjigu. Miri se kasnije kleo da je nije ni takao. O tome će morati da misli predsednik Crne Gore. Toga će se svakako setiti i Amfilohije.

Dokumentarac takođe ne razotkriva složene odnose između Mila i Amfilohija, niti se pominje da je upravo mitropolit sklopio dil s Đukanovićem kada ga je, umesto Momira Bulatovića, podržao u borbi za vlast u Crnoj Gori.

Film je bio samo potreba trenutka da se, mitropolitovim blaćenjem, oslabe litije i molebani koji sve više poprimaju građansku notu i privlače članove Milovog DPS-a. Uzalud potrošeno vreme za milovce jer kako će film uzdrmati duhovnika koji je ispovedio Slobu, krstio Čedu, održao posmrtni govor Zoranu Đinđiću, služio opelo Dačiću i Vučiću. U istoj meri će i „Vladalac” uzdrmati vladaoca, jer onaj Vučić nije ovaj Vučić. Onaj se sastajao sa Sadamom, ovaj sa Sijem, Putinom i Grenelom.