Куће дипломатских духова

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 8. јуна – У елегантној вашингтонској Улици Квинси бројем 1907 обележена је запуштена зграда пред чијим је улазом нагомилано опало лишће прохујалих годишњих доба, а рекло би се и политичких. Некада је блистала, прича се, била место дипломатских пријема, разговора о важној европској федерацији, стратешки позиционираној „ни на истоку ни на западу, а са оба у вези”.

Сада је деца из комшилука зову „кућа духова” – извештава о затеченом „Вашингтон пост”, у репортажи која почиње на првој страници, о лошем стању низа зграда страних дипломатских представништава и резиденција. А конкретно описана зграда – која поодавно више нема станара, нити службе за одржавање, као што нема ни државе која ју је поседовала – некадашње је боравиште заменика амбасадора бивше СФРЈ.

По начелном, још неовереном договору о сукцесији, предвиђено је да припадне, наводи се, Босни и Херцеговини. „Немам њене кључеве, нити знам код кога су” – речи су министра саветника амбасаде БиХ Светозара Милетића, које цитира престонични дневник.

Из амбасаде Србије сазнајемо, међутим, да се „зна да су кључеви код нас и да ту зграду редовно, једном недељно, обилази службеник нашег дипломатског представништва, контролишући стање инсталација и слично”. Службеник амбасаде Србије редовно обилази, речено је дописнику, и другу зграду бивше СФРЈ, на адреси Улица Р 2221, својевремену амбасадорову резиденцију – која је у извештају „Поста” такође наведена као једна од испражњених. Она би, такође према наговештајима без дефинитивне одлуке, требало да припадне Србији. Али, пошто се „ниједној од две поменуте зграде не зна коначни статус – у њих се ништа не улаже и онда изгледају како изгледају”. (У процесу сукцесије бивше федерације, на вашингтонском тлу, једино је до краја извршен трансфер зграде амбасаде СФРЈ: сада је у поседу Словеније).

Призоре нерегулисане југословенске заоставштине „Пост” је изнео у оквиру ширег приказа запуштености петнаестак зграда дипломатских представништава и резиденција разних земаља. Остале такве зграде неподесног стања су, по новинском попису, у власништву Малавија, Либерије, Конга (бившег Заира), Тога, Малезије, Пакистана, Филипина…

Локални суседи су незадовољни јер, по овдашњем обичају, неугледна околина смањује вредност и кућа, чије цене опадају, иначе, широм Америке и представљају фактор кризе на тржишту некретнина, хипотека и кредита, која је потресла многе делове света. Градске власти су предузеле низ мера, међу којима и повећање дажбина, против власника „хиљада празних кућа”, наложивши им да их користе, продају или дају под кирију, али такве притиске не могу да примене против дипломатских некретнина, у власништву страних земаља – констатује „Пост”.

Становници се довијају на разне начине. Извесни Рејмонд Саба каже да сам донекле „уређује” ограду на улазу бивше резиденције амбасадора бивше СФРЈ, како би поправио имиџ комшилука. Стив Гифорд с партнером троши по 200 долара месечно за шишање траве и чишћење бивше конгоанске амбасаде, а за узврат користи њен паркинг – тако да „свако добија”. Грађевински предузимач Џим Абдо такође је направио добар посао – откупио је за 3,2 милиона долара празну резиденцију Гане, на чија су се четири спрата „одомаћили ракуни” па кад је отерао те уљезе, преуредио ју је и сада је продаје за 6,95 милиона долара.

Број напуштених дипломатских зграда – из разних разлога, међу којима су и финансијске невоље појединих држава и пресељење на боље локације – релативно је мали у Вашингтону, где се страни представници просто грабе за што повољнији положај сваке врсте. Али, како такође примећује „Пост”, поменута здања ем имају деликатан статус ем су махом у крајевима на највишој цени, па представљају случајеве с ванредном „специфичном тежином”.

Градски и представници квартова тражили су, преноси се, интервенцију „виших органа” за решавање тих необичних „кућних брига”. Из Стејт департмента је поручено да се „дипломатским каналима ради на решавању” проблема. Америка би могла, указује портпарол министарства спољних послова, да поменутој имовини „одузме дипломатски статус”, али је „то санкција која се ретко примењује”.