„Грчка краљица” као да је отпловила у заборав

Године 2007. затворена је топла кафана „Код грчке краљице” у Кнез Михаиловој, на углу Рајићеве и прекопута старог здања Ликовне академије. Редовни гости помислили су да јој је катанац стављен на месец-два, колико би морало да потраје „шминкање” прастарог здања. Али, прошло је од тада којешта улицама Београда, а кафана, једна од најстаријих у Београду, као да је отпловила у заборав. И ником ништа!

Да је та судбина заскочила оближњи и незнатно старији „Знак питања” наспрам Саборне цркве, дигла би се кука и мотика, а ово сироче нико не спомиње чак ни шапатом.

Када је Наум Ичко почетком двадесетих година 19. века подигао кућу у Главној чаршији, наменио ју је тихом породичном животу, а не лумповању. И тек после његове смрти испоставило се да је прави неимар био књаз Милош, који је 1826. године благоизволео ово здање поклонити свом личном лекару хећим-Томи, а он смислио да приземље преиначи у механу, прву од многих које су доцније називане „Српска кафана”. Име је мењала чешће него госте или ситан инвентар, да би се коначно усталило “?” („Знак питања”), чему је кумовала и Београдска митрополија. Због догађаја важних за повест града и веселих гостију који су у њу залазили, прича о кафани се одавно преселила у мит па је средином прошле деценије потпала под старатељство београдских власти и проглашена за први кафански културно-историјски споменик. Нека је, ваља се, али је зато свима промакло да је комшијска кафана, она на углу Рајићеве и Кнез Михаилове тек незнатно млађа, да је друга по старини међу „преживелима” у граду. А то је, већ, грехота!

Ту тада приземну зграду све са кафаном подигао је 1830. године неки Деспот Стефановић, а пошто је у поткровљу уприличио шест соба наденуо јој је име „Деспотов хан”. Радња је радила као луда па је две деценије доцније газда дозидао спрат са још осам соба. Само, како се успех у Србији никад и ником није праштао, градом се пронела пакосна сплетка да Деспот успешно ради јер гостима нуди и собе „с пуним креветом”! Вагајући између бруке и неизвесне вајде, продао је своје чедо будзашто Јови Куманудију и одмаглио некуда у заборав.

Нови газда променио је штошта, чак и назив, па је стари Деспотов хан постао – нови хотел „Код грчке краљице”, и као такав потрајао све до Другог светског рата. Али, по ослобођењу земље, и тадашња власница, а верује се да је то била Милева, Јованова ћерка, „ослобођена је” бриге о својој непокретној имовини, а њена потоња судбина слабије је позната. И чим је „ушла у посед”, држава је приступила реорганизацији: хотел је затворен, персонал разјурен, а кафани наденуто име „Плави Јадран” (јер је у подруму највеће палате на Тргу републике, уз распусни „Кристал бар”, већ постојао и један „Јадран” намењен чеднијој клијентели).

У „Плавом Јадрану” су се ишколовале генерације студената Ликовне академије, чак и неколико редовних чланова наших кућа бесмртних (СКА и САНУ), кафана је, као и окретница тролејбуса у Рајићевој, била окретница за променаду дуж престоничког корзоа, девојке су се у њој осећале као своје на своме, а у њу су без зазора довођени и малишани јер је на репертоару имала и изврсне колаче... а кришом је, кад би устребало, ревносно побожнима нудила и посне!

Нажалост, таман кад јој је враћен стари назив, а сама почела да враћа и стари углед, преписана је потомцима предратног власника и затворена. Ако је враћена, требало је и раније, али какве смо среће, у њој ће вероватно осванути бутик „фирмираног” доњег рубља, кафетерија, агенција за пословну пратњу, банка, кладионица... шта било. Уносније је, а и не буди успомене.