Кроз голготу до дијагнозе хроничног умора

Децембар 2013. Обичан дан на послу. Из чиста мира креће гушење, кратак дах, стезање у грудима. Интензиван страх. Моја породица долази и одвози ме до Службе хитне помоћи. Сива, мртвачка боја мења нијансе на мојим образима. Санитетом ме шаљу на кардиологију. По налазу ЕКГ-а кажу да нисам за њих и да је спас у леку за смирење, па могу да идем кући. Супруг је морао да оде на посао. Сама сам, а неко треба да оде по млађег сина у вртић. И то 200 метара од наше куће. А мени се чини као да треба да пређем 2.000 километара. Једва их прелазим. Мој син има тек 13 месеци, а ја немам снаге да му променим пелене. Немам снаге да се поиграм с њим. Немам снаге да се покренем. Немоћ. Очај. Безнађе.

Ина ИгњатовићУдружење оболелих од синдрома хроничног умора и кризе свести(Фото лична архива)

Тада почињу испитивања код лекара. Ту су неуролог, кардиолог, ради се и испитивање рада штитасте жлезде, преглед ултразвуком... Почињу да ми се појављују повишене температуре, трају два месеца без престанка. Шаљу ме код инфектолога. Анализе показују свежу инфекцију токсоплазмозе. Немам снаге да обавим основне кућне послове, да одем до продавнице, на посао. На починак одлазим у време другог дневника на РТС-у, у 19.30, устајем у 6.30, а осећам се као да нисам ни спавала. Са 30 година ходам спорије од комшиница које имају више од осамдесет година. Вучем се као стари изнемогли пас. Скокови крвног притиска показују велике разлике – 100 између систолног и дистолног притиска. Мислила сам да ћу умрети. У Хитној помоћи одредили су терапију: лекове за смирење. Напад панике, кажу. Најлакше је све приписати неурози. Сваки дан се осећам све горе. Нагло мршавим, боја лица ми варира од сиве до жуте, немам апетит... Анализе, урађене после Божића 2014. године, показују веома високе вредности трансаминаза. Отказује ми јетра. Докторка опште праксе је у паници. Шаље ме код инфектолога и гастроентеролога. Остајем на инфективном одељењу са страхом да нећу никада више видети децу. Осећам да нестајем. Рекли су ми да ми је такозвана ЦМВ инфекција реактивна. Анализе показују да ми се вредности тестираних параметара враћају у нормалу. Немам снаге за бављење обичним активностима. Рекли су ми да ипак није у питању моја психа. Одлазим за сваки случај и код психијатра да проверим да ли је са мном све у реду. Каже да јесте, да се и добро држим с обзиром на то „колико дуго све то траје”. У међувремену почињу да ми отичу лимфне жлезде и да ми излазе модрице на телу. Благо је повишен и такозвани Д- Димер тест. Агонија не престаје јер ме лекари шаљу на даља испитивања – биопсије лимфних жлезда, желуца... Утврђују и промене на панкреасу. Сумњају на најгоре. Ту су и болови у мишићима и зглобовима. Имам и кратак дах. Смета ми топлота, излазак на сунце. Дишем на шкрге. Не могу да издржим да будем у просторији пуној људи. Када чекам у реду у пошти имам утисак да ћу сваког трена да се срушим. Немам кисеоника. Нови сет анализа – и опет ништа конкретно. Током 2016. и 2017. године опет сам под константним инфекцијама (борелија, ЦМВ, парво, адено, варичела, зостер, кандида у крви…). На Инфективној клиници КЦС-а кажу да налази нису у реду, али да ми је имунитет добар.

Помишљам да се зачарани круг никада неће прекинути. Све док у лето 2017. године нисам сазнала за проф. др Бранислава Миловановића, кардиолога у КБЦ „Бежанијска коса”. Он је оснивач Неурокардиолошке лабораторије, јединствене на овим просторима, која се бави посебном дијагностиком, то јест има опрему којом се утврђује узрочник проблема. Коначно добијам дијагнозу – синдром хроничног умора. Крећем с терапијом и након три недеље осећам побољшање. Овај човек је био мој спасилац који ми је помогао да одрешим Гордијев чвор којим су ми руке, годинама уназад, биле свезане. После четири године лутања по болничким ходницима, безбројних дијагноза, два пуна регистратора с лекарским извештајима, изгубљених дана с породицом, губитка саме себе, један одлазак правом стручњаку враћа ми мој живот. И Светска здравствена организација је дала нову шифру ове болести, и то прошле године.

Одлучила сам да оснујем Удружење оболелих од синдрома хроничног умора и кризе свести како бих помогла људима да не прођу голготу коју сам искусила на својој кожи. То сам и урадила 17. фебруара прошле године. Удружење чине оболели од овог синдрома, при чему он чешће погађа жене. Основна мисија удружења јесте рад на превенцији и смањивању оболелих од овог синдрома, путем адекватних научних истраживања и развоја фармакотерапије, као и едукација стручног кадра и грађанства на бржем дијагностиковању овог подмуклог обољења са хиљаду лица, које има катастрофалне последице, а једна од њих је да може довести до инвалидитета.

Такође, мисија удружења јесте да се ово обољење на време препозна и да се пружи сваки могући вид помоћи оболелима. У протеклој години организовали смо прво предавање, научни скуп на тему „Победимо синдром хроничног умора”, у Ћуприји, које је било веома успешно. Планирана су предавања и едукација целе године, као и успостављање интернационалне сарадње. Наше удружење је прво те врсте формирано на овим просторима. После нас је основано слично у Хрватској, пре два месеца.