Повратак Русије

Убеђен сам да проблеми Европе неће бити решени све док не буде потврђен њен идентитет, природно јединство свих њених интегралних делова, укључујући и Руску Федерацију. Зато што је Русија, скинувши совјетски систем и одрекавши се његове рестаурације, у одређеном историјском периоду утемељила основе формирања државе потпуно компатибилне са осталом делом Европе – да будем прецизнији, са оним најбољим што представља заједничко наслеђе европске цивилизације.

Ако се користи сликовити језик Џона ле Кареа, Русија се данас „вратила из хлада”, вратила се после скоро столећа изолације и самоизолације. И сада се она активно враћа у глобалну политику и економију, и то са свим својим природним, финансијским и интелектуалним ресурсима и могућностима.

Данас се јасно оцртавају контуре наше нове и дугорочне економске политике, у чијој је основи пуновредна, свестрана модернизација кључних грана индустрије и инфраструктуре. У суштини, ради се о технолошкој револуцији, а ту је и један од наших безусловних приоритета: тај приоритет је сарадња са европским државама у технолошкој сфери.

Једна ствар је очигледна: слободно тржиште и отвореност за спољни свет гарантују неповратност наших промена.

Као резултат завршетка „хладног рата” створени су услови за успостављање истински равноправне сарадње између Русије, Европске уније и Северне Америке као три гране европске цивилизације.

Убеђен сам да је атлантизам, као једини принцип, сам себе савладао – сада треба да се ради о јединству целог евроатлантског простора: од Ванкувера до Владивостока. Сам живот, заправо, сугерише овакву формулу сарадње.

Али ако говоримо о изградњи односа између држава Европе у будућности, данас узнемирава тренд пробирљивог и политизованог приступа нашој заједничкој историји.

И о томе, по мом мишљењу, треба да се воде поштене, нормалне научне расправе. Очигледно се потцењује значај руско-немачког помирења. Није овај фактор од мањег значаја за мирну будућност Европе од помирења, рецимо, између Француске и Немачке.

Посебно је неопходно схватити до чега доводе маргинализација и изолација држава, кројење зона са различитом степеном безбедности, одрицање од стварања општерегионалног система колективне безбедности. А све ово, нажалост, данас је присутно у Европи.

Не смемо такође дозволити себи да нам се одузима заједничко духовно-морално добро – велика победа над фашизмом. Не сме се заборавити да су у материјалну културу Европе, која је успела да се сачува током рата – уграђене вишемилионске жртве народа Совјетског Савеза и других европских народа.

Хајдемо пажљиво да видимо, шта сада имамо у Европи. Тешко је избећи закључак да њена садашња архитектура на себи носи отисак идеологије, наслеђене из прошлости. Чини се да би новопронађено јединство морала да испољава једна организација као што је ОЕБС. Али то се њој не дозвољава: не допушта јој се да прерасте у пуновредну општерегионалну структуру.

И није ствар само у недовршености њеног институционалног развоја – сметају друге структуре, испрограмиране на репродукцију блоковске политике.

Ни НАТО никако не може да постигне нови смисао свог постојања. Овај смисао покушавају да нађу у глобализацији мисије алијансе, између осталог, и на штету прерогатива УН, о чему сам већ говорио, као и на рачун привлачења нових чланица. Али очигледно је да то не решава постављени задатак.

Говори се о могућности размене даљег ширења НАТО-а на исток за „још нешто”. Мислим да су то илузије. Убеђен сам да ће наши односи са алијансом у том случају бити једноставно пољуљани, битно покварени на дуже време. Јасно је да неће бити конфронтације. Али ће бити врло висока цена, биће нанета врло озбиљна штета.

Убеђен сам да без отвореног и поштеног рашчишћавања свих брига које данас имамо нећемо напредовати у стварању заиста велике Европе. Ако су наши претходници успели да у условима „хладног рата” разраде Хелсиншки завршни акт (као правни основ, узгред да кажем, европског поретка, који је упркос свему потврђен временом), зашто не бисмо направили следећи корак? А то заправо значи да разрадимо и закључимо правно обавезујући Уговор о европској безбедности. Његове потписнице би могле да буду и организације које постоје на евроатлантском простору.

Могло би да се ради и о регионалном пакту, који би се ослањао, наравно, на принципе Повеље УН и унео дефинитивну јасноћу у значај фактора силе у односима унутар евроатлантске заједнице. У комплексу би се решавала питања неподељене безбедности и проблеми контроле наоружања у Европи, који нас све толико забрињавају.

Предлажем да размислимо и о идеји општеевропског самита, на коме би могао да се покрене процес разраде таквог уговора. Али важно је да би све државе – апсолутно све државе Европе – учествовале у њему у свом националном својству, остављајући блоковске и друге групне разлоге иза врата. У томе би почетна тачка за све морало да буде оно што се зове „чисти” национални интереси, који нису изопачени неким идеолошким разлозима.

(Из првог програмског спољнополитичког говора 
председника Руске Федерације одржаног у Берлину 5. јуна)