Развод на балкански начин

Све дневне новине живе од вести. И ово је вест. У 2019 . години у Србији највећи број туриста био је из Кине (укључујући Хонгконг), а иза Кинеза највећи број посета су остварили туристи из БиХ, Турске, Немачке, Хрватске, Бугарске, Црне Горе, Словеније, Северне Македоније. Кад прочитах ову вест осетих у стомаку неку мучнину. Присетих се Тита и Кардеља. Шта ли би Тито и Кардељ рекли кад би, рецимо, могли прочитати ову вест? Сазнали би да њихови дојучерашњи народи, ето, силом политичких (не)прилика наједном постадоше, ни мање ни више, него туристи у бившој заједничкој земљи која се некад зваше Југославија.

Какав смо то ми народ? И које „феле” смо то ми народ, па да бежимо једни од других, уместо да једни другима идемо у сусрет? Зашто смо такви? Је ли Отоманска империја за тих петсто година колико су нас Турци малтретирали, угњетавали, психички и физички убијали – за то крива ? И Хабзбуршка монархија која је угњетавала Хрвате и Словенце, а под чији протекторат након Берлинског конгреса 1878. утераше Босну и Херцеговину. Балкански смо народ. Истог менталитета. Истог језика. Осим Словенаца, Македонаца и Албанаца.

Не знам кад се и како се Титу и Кардељу омакло (и да ли им се уопште и омакло?), те направише – фаталне грешке. Како им паде на памет и шта је разлог томе да на тако малом географском простору (255,804 квадратна километра) устроје чак шест (шест!) република и две (две!) аутономне покрајине? А које покри граница Федеративне Народне Републике Југославије, односно, ФНРЈ.

Зашто тај географски простор не испарцелисаше, а по узору на Француску? На регије и департмане. Колико би ту било регија и департмана? Нека их буде сијасет, али била би само једна, једина република. Као Аустрија. Као Италија. Као Француска. Као Грчка. Као... Да ли би Југославија, као једна република, са мноштвом регија и департмана, избегла цивилни рат и била још у животу? Сасвим је могуће да би се то десило.

Да ли би се да су Тито и Кардељ тако (у)радили спотакли можда о ону следећу – „језичку препреку”. Зашто, ако би службени језик био југословенски (јужни Словени), а не српско-хрватски, односно хрватско-српски. Становници би се звао Југословенима, као што су Французи, Италијани, Грци и многи други. Све ове препоруке, ишле би заједно у пакету на „општенародни референдум” као најдемократскији начин одлучивања. А након усвајања на референдуму, одлуке народа би обавезно ушле у Устав Југославије.

Зашто Тито и Кардељ нису тако поступили? Да ли су, можда, имали „зорт” од могуће реакције великих страних сила које не би биле за таква решења у Југославији? Не знам. Оно што знам јесте да су се браћа која су имала станове у истој згради разишла, након сулудог и крвавог рата међу њима.

Шта још знам? Знам да ми један пријатељ из младости сад живи у Данској. Други у Аустралији. Трећи у држави Атланта, САД. Четврти, у Холандији. Пети… Без пријатеља сам из детињства и младости. Као, уосталом, и они. Међусобно телефонирање. Дописивање. И-мејлови. Ес-ем-есови. Лепе, заједничке успомене. Нагриза туга, јер тешко можемо да се видимо. А онај „пешчани сат” живота не мирује. Ради ли, ради. Клизи, његов песак надоле. А процес пражњења бивше домовине се наставља. Млади људи убрзано напуштају нове државе настале на згаришту Југославије у потрази за послом и бољим животом. Још једна од бројних последица „развода на југословенски начин”. А Чешка и Словачка, примера ради, разиђоше се мирно. И без испаљеног метка.

Да наш развод беше макар на онај „италијански начин”, као у оном филму Пјетра Ђермија, Југославија би била још жива. Мада се и у том великом филму из шездесетих година прошлог века догодило убиство. Муж, Сицилијанац, убио је своју закониту супругу којој је  наместио да га је преварила, мада није, како би се оженио њеном лепом рођаком. Тада је, наиме, у Италији још увек важила традиција да муж може и убити своју супругу ако је ухвати у превари, а да га притом сустигне блага казна.

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa