Razvod na balkanski način

Sve dnevne novine žive od vesti. I ovo je vest. U 2019 . godini u Srbiji najveći broj turista bio je iz Kine (uključujući Hongkong), a iza Kineza najveći broj poseta su ostvarili turisti iz BiH, Turske, Nemačke, Hrvatske, Bugarske, Crne Gore, Slovenije, Severne Makedonije. Kad pročitah ovu vest osetih u stomaku neku mučninu. Prisetih se Tita i Kardelja. Šta li bi Tito i Kardelj rekli kad bi, recimo, mogli pročitati ovu vest? Saznali bi da njihovi dojučerašnji narodi, eto, silom političkih (ne)prilika najednom postadoše, ni manje ni više, nego turisti u bivšoj zajedničkoj zemlji koja se nekad zvaše Jugoslavija.

Kakav smo to mi narod? I koje „fele” smo to mi narod, pa da bežimo jedni od drugih, umesto da jedni drugima idemo u susret? Zašto smo takvi? Je li Otomanska imperija za tih petsto godina koliko su nas Turci maltretirali, ugnjetavali, psihički i fizički ubijali – za to kriva ? I Habzburška monarhija koja je ugnjetavala Hrvate i Slovence, a pod čiji protektorat nakon Berlinskog kongresa 1878. uteraše Bosnu i Hercegovinu. Balkanski smo narod. Istog mentaliteta. Istog jezika. Osim Slovenaca, Makedonaca i Albanaca.

Ne znam kad se i kako se Titu i Kardelju omaklo (i da li im se uopšte i omaklo?), te napraviše – fatalne greške. Kako im pade na pamet i šta je razlog tome da na tako malom geografskom prostoru (255,804 kvadratna kilometra) ustroje čak šest (šest!) republika i dve (dve!) autonomne pokrajine? A koje pokri granica Federativne Narodne Republike Jugoslavije, odnosno, FNRJ.

Zašto taj geografski prostor ne isparcelisaše, a po uzoru na Francusku? Na regije i departmane. Koliko bi tu bilo regija i departmana? Neka ih bude sijaset, ali bila bi samo jedna, jedina republika. Kao Austrija. Kao Italija. Kao Francuska. Kao Grčka. Kao... Da li bi Jugoslavija, kao jedna republika, sa mnoštvom regija i departmana, izbegla civilni rat i bila još u životu? Sasvim je moguće da bi se to desilo.

Da li bi se da su Tito i Kardelj tako (u)radili spotakli možda o onu sledeću – „jezičku prepreku”. Zašto, ako bi službeni jezik bio jugoslovenski (južni Sloveni), a ne srpsko-hrvatski, odnosno hrvatsko-srpski. Stanovnici bi se zvao Jugoslovenima, kao što su Francuzi, Italijani, Grci i mnogi drugi. Sve ove preporuke, išle bi zajedno u paketu na „opštenarodni referendum” kao najdemokratskiji način odlučivanja. A nakon usvajanja na referendumu, odluke naroda bi obavezno ušle u Ustav Jugoslavije.

Zašto Tito i Kardelj nisu tako postupili? Da li su, možda, imali „zort” od moguće reakcije velikih stranih sila koje ne bi bile za takva rešenja u Jugoslaviji? Ne znam. Ono što znam jeste da su se braća koja su imala stanove u istoj zgradi razišla, nakon suludog i krvavog rata među njima.

Šta još znam? Znam da mi jedan prijatelj iz mladosti sad živi u Danskoj. Drugi u Australiji. Treći u državi Atlanta, SAD. Četvrti, u Holandiji. Peti… Bez prijatelja sam iz detinjstva i mladosti. Kao, uostalom, i oni. Međusobno telefoniranje. Dopisivanje. I-mejlovi. Es-em-esovi. Lepe, zajedničke uspomene. Nagriza tuga, jer teško možemo da se vidimo. A onaj „peščani sat” života ne miruje. Radi li, radi. Klizi, njegov pesak nadole. A proces pražnjenja bivše domovine se nastavlja. Mladi ljudi ubrzano napuštaju nove države nastale na zgarištu Jugoslavije u potrazi za poslom i boljim životom. Još jedna od brojnih posledica „razvoda na jugoslovenski način”. A Češka i Slovačka, primera radi, raziđoše se mirno. I bez ispaljenog metka.

Da naš razvod beše makar na onaj „italijanski način”, kao u onom filmu Pjetra Đermija, Jugoslavija bi bila još živa. Mada se i u tom velikom filmu iz šezdesetih godina prošlog veka dogodilo ubistvo. Muž, Sicilijanac, ubio je svoju zakonitu suprugu kojoj je  namestio da ga je prevarila, mada nije, kako bi se oženio njenom lepom rođakom. Tada je, naime, u Italiji još uvek važila tradicija da muž može i ubiti svoju suprugu ako je uhvati u prevari, a da ga pritom sustigne blaga kazna.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista