Безнадежно али не сасвим

Једно кратко време након комунизма владао је ентузијазам, затим је уследила свакодневна стварност и спознаја да политичка слобода не може да се поистовети са срећом. Да човек може да буде несрећан иако је слободан. „Руси су отишли, али ме је девојка свеједно оставила”. То се није очекивало.

Овако је ситуацију после пада комунизма описао један од најзначајнијих мађарских писаца Петер Естерхази у интервјуу Швеђанки Сесилији Хансон, у фебруару 2015, само неколико месеци пре него што ће се разболети да би у лето 2016. и напустио овај свет. Хансонова је кроз интервјуе са 18 најважнијих аустријских, мађарских и румунских уметника, истраживала друштвену, политичку и културну ситуацију у ове три земље и све их публиковала у књизи „Безнадежно али не сасвим” са поднасловом „Уметност и политика у Централној Европи” која је објављена и код нас у издању куће „Албатрос плус” у преводу Милице Николић. Ови разговори, а у књигу је увршћен и интервју са Марином Абрамовић који је водила у Лондону, могу бити кључ за разумевање политичке ситуације у данашњој Европи.

У Бечу ју је занимало да испита однос Аустријанаца према Другом светском рату и Холокаусту, односно њихово само делимично преиспитивање нацизма. Интервјуисала је писца Петера Туринија, који према њеним речима зрачи духовитошћу, озбиљношћу и љубазношћу и који јој је причао да су у његовом детињству недељом у Корушкој сви носили свастике: „Током педесетих и шездесетих година 20. века историјска грижа савести коју би требало да имамо, или срамота, назовимо то срамотом, то никада није постојало у Аустрији и Корушкој... У мом родном месту, исти они који су били вође нациста, постали су градоначелници, три месеца после завршетка рата. Ишао сам у школу у то време и сећам се како се локални вођа нациста вратио као директор школе... исто лице, само без хитлеровских бркова.”

Интервјуисала је и кључну фигуру бечког акционизма Хермана Нича, уметника који је у Аустрији достигао култни статус, који ју је дочекао болешљив у малом дворцу 2014, кашљуцао и јео кашу за доручак током разговора. На њену констатацију да влада опште мишљење да су Немци преиспитали оно што се догодило током Другог светског рата, али да то у Аустрији није учињено, одговорио је: „Одмах после рата код нас је, са Бечком групом, настао нови књижевни талас. Они су достигли границе онога што је могло бити речено. Тако нешто није постојало у Немачкој, тамо су постојали само политички писци. Они су ’преиспитали’, дакле прeиспитали под наводницима. Ја радије преиспистујем уз помоћ уметности”.

У Мађарској је испитивала однос бившег али и садашњег режима према уметницима, као и актуелну ситуацију са мигрантима. На њену примедбу да у Мађарској постоје две академије и два удружења писаца, Петер Естерхази је духовито одговорио: „Постоји по два од свега”. А писац Петер Надаш, који ју је позвао на ручак и послужио укусну супу од сочива, домаће ћуфте и чоколадну торту, каже да страх од диктатуре и рата можда јесте оправдан, али да је диктатура тешко остварљива јер „данашњи војници уопште не личе на војнике”.

„Са оваквим људима, гојазним младићима који са 25 изгледају као да имају 50 година и све време буље у своје мобилне телефоне и пишу по ’Фејсбуку’, са њима не може да се изгради нека озбиљна диктатура. За то је потребан неки други тип људи”, прича Надаш у интервјуу. А тај други тип људи, према његовим речима, јесу изоловани људи који имају исте вредности и фрустрације. Данашња генерација, тврди он, има услове који их пре усмеравају да буду отворени и истраживачки настројени. С друге стране, писац сматра да данас нема услова ни за демократију јер „демократија се састоји од појединаца који мисле демократски” и њу не може донети економија слободног тржишта.

У Румунији је разматрала питања цензуре, потказивања, црног хумора и у тај блок је укључила и Херту Милер с којом је разговарала у Стокхолму и која јој је рекла да је због оца есесовца изнова и изнова читала књиге о нацистичком периоду питајући се „како може да се догоди да цело становништво застрани, да до те мере изгуби морални компас и изда цивилизацију”. Иако је, према сопственом признању, у Румунији стално била оптуживана да ради за немачку безбедносну службу, а у Немачкој да ради за румунску обавештајну службу, Милерова сама себе сматра срећковићем што у Румунији упркос притисцима није постала потказивач. Има нешто у том њеном црвеном кармину и врцавој енергији, констатује Хансонова. С друге стране, румунски уметник Дан Пержовски који признаје да му се Херта Милер допада, ипак тврди да је помало једнострана, јер је у својим изјавама веома радикална, а стварност је сложена.

Занимљив саговорник у Румунији био је и писац Мирча Картареску, који живи у идиличном крајолику са супругом и сином и који је Хансонову дочекао с крофнама. Рекао јој је да је у Румунији сада популарно бити религиозан, јер је раније религија била забрањена. „Али не бих рекао да су људи генерално нешто посебно религиозни, више су сујеверни. Кад се прекрсте испред цркве, они се само надају да ће имати среће и избећи бриге”, објаснио је.

Отворен и речит, Картареску је причао о цензури књига за време Чаушескуа, а на питање да ли су они који су радили као цензори и били чланови тајне полиције за време комунистичког режима, касније били приведени пред лице правде, одговорио да не само што нису, већ, чак супротно: „Многи од њих су данас водећи капиталисти у Румунији, док неки управљају важним ТВ каналима и дневним новинама.”