Претешки ђачки ранчеви и празни ормарићи

У „Политици” од 5. марта сам прочитала да је међу најтраженијим школама за упис првака Основна школа „Јосиф Панчић” на Бановом брду. Школа је заиста међу најстаријим у Београду, добро је одржавана и на лепом месту, у центру Бановог брда.

Осетила сам нескривен понос, будући да су моја деца и унуци похађали ту школу свих осам разреда. Наставници су били изузетно квалитетни и пожртвовани, што наравно може да се каже и за данашњи кадар. Много тога се изменило, па самим тим и управљање наведеном школом. Некада су за време великог одмора дежурали наставници, сада је ту обезбеђење.

Четврто дете из наше породице је сада трећи разред, пре три године је понела свој ранац (мислим да има 10 килограма) и пела се у учионицу на другом спрату. Случајно сам срела директора и питала зашто су прваци смештени на другом спрату да са толиким теретом иду уз степенице, уместо да су у приземљу. Одговорио је да је такав распоред уходан и да би се све пореметило када би дошло до измене. Због тога смо ми, баке, деке и родитељи сачекивали децу и носили им ранчеве који су претешки и за нас одрасле. Деца сваке школске године добијају све већи број књига, за сваки предмет постоје по две књиге, две свеске, велике пернице, итд. Зашто ученици и даље вуку тешке торбе и ранчеви, док орманићи којих има у свим учионицама, стоје закључани.

Не могу да верујем да се толики министри измењаше, а никако да се усагласе да се у основне и средње школе уведу униформе. Ученици долазе у школу обучени, или као на модне писте, или као да су кренули на сплавове. Да и не помињем шминку, дугачке и налакиране нокте, скупоцене мобилне телефоне, итд. Скоро све земље у нашем окружењу увеле су униформе у школе. Набавка две униформе (зимске и пролећне) мање кошта од фирмиране гардеробе појединих ученика, а родитељима би требало омогућити да их набаве и на кредит. Тако би се и деца из скромнијих породица осећала боље.

Љиљана Краварушић,
Београд