Плагирање научне књиге – с пијететом

Академска честитост се у Србији не губи лако ни када професор призна да је од колеге присвојио део књиге, ни када га осуде редом све комисије – од факултетске до универзитетске. Због плагирања се не остаје лако ни без посла, чак ни када плагијатор није високо позициониран политичар, већ факултетски професор, и то из редова оних који уче студенте да сутра осуђују свако непоштење, укључујући и академско.

Случај професора Правног факултета Александра Јакшића потврђује све ово, али и демантује ловца на политичаре плагијаторе Рашу Карапанџу, који је тврдио да би са докторатом Синише Малог све било другачије да није у питању министар. Не само да је било потребно пет година да неко примети да је у свом уџбенику „Међународно приватно право” Јакшић приписао себи 100 страна из књиге немачког колеге Бернда фон Хофмана већ су морала да се промене три декана и протекне седам година да би му био уручен отказ због нарушавања угледа институције у којој предаје. Потом, за необично кратко време, Управни суд, а онда и инспекција рада ресорног министарства наложили су да се професор врати на посао. Остало је још да се изјасне Први основни суд, пред којим се води радни спор, и министар Зоран Ђорђевић, пошто се факултет жалио на одлуку инспектора да Јакшић буде враћен на посао.

За Јакшића је ствар јасна – пресуда је правоснажна, а ако је начинио неки грех, онда је то што на корицама своје књиге није написао и име Бернда фон Хофмана.

– Тај део сам уврстио у књигу из пијетета према свом пријатељу који је изненада преминуо, а са којима сам се договарао да заједно напишемо и објавимо књигу за подручје бивше СФРЈ. Имао сам његову сагласност, није ми била намера да неком подвалим. Данас, да могу, написао бих и његово име. Али то се десило 2008. Све, па и убиства, застаревају после неког времена. Ово што сам ја учинио може бити само етички прекршај – објашњава за „Политику” професор Александар Јакшић и наглашава да је читава афера неистинита и конструисана из личних разлога.

Међутим, овај случај декан Правног факултета Зоран Мирковић посматра другом диоптријом – нема оправдања под којем би преводилац могао да постане аутор, а одлуку Управног суда коментарише реченицом: кад докази говоре другачије, одбрана се хвата за процедуре.

– Наводно, спорно је то што стручна комисија није утврдила плагијат. А она се није састајала јер је 2017. Јакшић пред етичком комисијом факултета признао да је преписао део уџбеника и рекао што стоји и у записнику, да нема потребе да се она формира и предложио да буде кажњен опоменом. Иако је то касније негирао, присутни се сећају не само тога већ и како је рекао да професор Хофман сигурно не би имао ништа против, само је невоља што није жив, као и да никада не би урадио тако нешто да је знао да ће се дићи толика прашина. Та објашњења су неприхватљива, нарочито за професора Правног факултета – прича за „Политику” Мирковић и подсећа да је Први основни суд одбио да га одмах врати на посао.

Када је, сећа се наш саговорник, после неколико померања, коначно заседало Наставно-научно веће, Јакшић је окренуо плочу – тврдио је да никада није признао да део књиге није његов. Незадовољне колеге тражиле су да му веће одмах изрекне казну, а незадовољни Јакшић је поручио да ће их победити на суду.

– Већина чланова је гласала за најтежу санкцију – јавну осуду, изјаснио се и Универзитетски одбор за етику и 2019. потврдио мишљење већа и одлуку декана о овој најтежој мери. Та одлука је прочитана на седницама сената универзитета и научно-наставних већа свих факултета и института који су у саставу БУ. Због тога што је повредио углед Правног факултета, уручио сам му отказ – објашњава Мирковић.

Плагијат није једини скандал по којем је овај професор познат у медијима, али ни једини за који тврди да је погрешно протумачен. Иако је од факултета зарадио „жути картон” због вређања студенткиње из Сарајева, демантује медијске написе да ју је питао „да ли би се удала за муслимана” и наводи да је говорио о шеријатском закону.

– Ти текстови који су објављени у таблоидима наручени су. Тада је први талас миграната стизао у Европу и ја сам објашњавао сукоб цивилизација у правном смислу. Дакле, питао сам – ако ви закључујете брак са држављанином Сирије муслиманске вероисповести, које је право меродавно за закључење брака? Лажи су и да на испитима пијем. Лошег сам здравственог стања, због чега не пијем уопште – додаје Јакшић.

Међутим, ту није крај контроверзама. Доста раније, овом професору је одређен и притвор због сумње да је, користећи свој утицај, у замену за новац помагао да крушевачки „Рубин” добије пресуду у своју корист. У поступку који је трајао целу деценију, Јакшић је правоснажно ослобођен оптужби, зато што тужилаштво није благовремено поднело жалбу на ослобађајућу пресуду коју му је изрекао Виши суд.

У стручним круговима, име овог професора спомиње се и у контексту спорне арбитражне одлуке у случају хотела „Славија”, која је доспела на суд, што се прилично ретко дешава. Наиме, овај хотел је требало да исплати више од два милиона евра и милион долара аустријској фирми „Фил шар” на име надокнаде наводне штете и изгубљене добити. Ову одлуку после је поништио београдски Привредни суд. Иначе, поменута фирма налазила се у власништву Бранислава Шарановића, црногорског краља коцке који је убијен у сачекуши на Дедињу.

Ко је професор Јакшић: жртва заједљивих колега, што је његова верзија, или је вероватније да су његове колеге у праву када га описују као плагијатора, учесника у сумњивим тајкунским трансакцијама и некога ко не завређује да предаје студентима?

– Ја сам професор на Правном факултету, говорим енглески, немачки и француски и судски сам тумач за све ове језике. Своје радове објављујем у научним радовима и часописима. Недавно ме је и уставни одсек Европске комисије цитирао када је радио анализу стечених права британских држављана у Европи и обратно, а цитирали су ме и литвански и аустријски уставни судови. Дакле, доприносим угледу факултета. А нападају ме они који не говоре стране језике и они на које се нико не позива у научним радовима и часописима – каже Јакшић.