Русија се враћа традицији

Руси се враћају „царским временима”. Прошлонедељном одлуком Државне думе да прихвати амандмане на Устав Руске Федерације, актуелном председнику Владимиру Путину практично је пружена могућност да и након четвртог мандата на челу државе, који истиче 2024, остане на садашњој функцији. Коначну одлуку требало би да донесу Уставни суд и грађани, који ће се о свему изјашњавати на референдуму заказаном за 22. април.

Могућност останка Путина у Кремљу додатних 12 година изазвала је много контроверзи. Јасно су се формирале две струје. Против одлуке устали су превасходно они који ни до сада нису били ни спремни ни вољни да се прилагоде Путиновој политици. С друге стране, према речима подносиоца амандмана, бивше космонауткиње Валентине Терјешкове: „То је захтев обичних људи.” Ипак, све реакције биле су више на нивоу политичких препуцавања него што су суштинске. Ма колико давање Путину најширих овлашћења било без преседана у новијој руској историји, нису се дигли „ни кука ни мотика”.

Руси су вековима навикли на поредак који у такозваним западним демократијама воле да називају – ауторитарним. Дух „баћушке” (како су некада у народу ословљавали цара) никада није потпуно замро. Након прве социјалистичке револуције 1917, у којој је с власти збачен император Николај Други, и потоњег Совјетског Савеза, на челу прве државе радника и сељака продефиловали су Стаљин, Хрушчов, Брежњев (да поменемо само најважније)… људи који су земљу чврстом руком водили у најтежим тренуцима њене историје, и успешно је извели из свих невоља.

Да ли због недостатка демократских искустава или глобалних околности, промене које је деведесетих година прошлог века иницирао последњи совјетски председник Михаил Горбачов имале су контраефекат и довеле до распада СССР-а. У поново рођеној сувереној Русији те промене су се још више деформисале и преточиле у дивљи капитализам, изгубљене ратове… Све је окончано потпуним расулом земље чије вођство је тада било у рукама Бориса Јељцина.

Ма колико га исмевали западни лидери и опозиција код куће, Јељцин је, поучен драматичним колапсом совјетске заједнице, схватио да земљу која се простире на два континента, у којој заједно живи чак 180 нација, где се говори 35 званичних и око 100 мањинских језика, не може да излечи пуки привид демократије какав су јој нудили „душебрижници” са Запада, већ да јој је неопходно чврсто али јасно руковођење које ће имати и подршку народа. Решење је био – Владимир Путин. У протеклих 20 година Јељцинова процена се показала као тачна. Русија је данас, уз САД и Кину, најмоћнија држава на планети.

Спекулације о томе шта ће Владимир Владимирович урадити после 2024. кренуле су од 2018, када су одржани избори на којима је, уз убедљиво највећи број гласова, освојио свој (званично) последњи председнички мандат. Рејтинг међу земљацима и данас му се креће око 70 одсто. Ипак, учешће на будућим изборима „зависиће од различитих фактора, укључујући ситуацију у светској економији, домаћих прилика, последица вируса корона и међународних сукоба”, изјавио је недавно портпарол председника Дмитриј Песков, уз напомену да је реч о нечему што је сувише далеко.

Ипак, неке ствари заиста „миришу” на повратак чвршћем вођењу земље, виђеном и у царским и у совјетским временима. Поменимо само иницијативу за „повратак” Бога у Устав Руске Федерације. Избачен из највишег државног акта непосредно после револуционарних промена пре више од сто година, и дуго скрајнут, па и забрањен ван верских храмова, вратио се у животе обичних Руса. Такође, тешко је не сетити се да је сваки цар на престо постављан управо „милошћу Божјом”. Да ли се обичан народ нада таквом чину?

Велика војна парада која би 9. маја требало да се одржи у Москви поводом 75. годишњице победе у Другом светском рату није отказана упркос епидемије која хара нашом планетом. До маја има још довољно дана, али тешко је претпоставити да би Путин у било којим околностима пропустио да свету покаже шта је и каква данашња Русија, шта од ње може да се очекује, и шта она има право да захтева. Да ли ће на паради бити истицане и слике Бога и царска знамења, остаје да се види. Оно што је сасвим јасно јесте да је ова велика земља изашла из периода „совјетске владавине народа” и да тражи нови пут у будућност, уз јасно истицање традиција на којима је израсла.