Rusija se vraća tradiciji

Rusi se vraćaju „carskim vremenima”. Prošlonedeljnom odlukom Državne dume da prihvati amandmane na Ustav Ruske Federacije, aktuelnom predsedniku Vladimiru Putinu praktično je pružena mogućnost da i nakon četvrtog mandata na čelu države, koji ističe 2024, ostane na sadašnjoj funkciji. Konačnu odluku trebalo bi da donesu Ustavni sud i građani, koji će se o svemu izjašnjavati na referendumu zakazanom za 22. april.

Mogućnost ostanka Putina u Kremlju dodatnih 12 godina izazvala je mnogo kontroverzi. Jasno su se formirale dve struje. Protiv odluke ustali su prevashodno oni koji ni do sada nisu bili ni spremni ni voljni da se prilagode Putinovoj politici. S druge strane, prema rečima podnosioca amandmana, bivše kosmonautkinje Valentine Terješkove: „To je zahtev običnih ljudi.” Ipak, sve reakcije bile su više na nivou političkih prepucavanja nego što su suštinske. Ma koliko davanje Putinu najširih ovlašćenja bilo bez presedana u novijoj ruskoj istoriji, nisu se digli „ni kuka ni motika”.

Rusi su vekovima navikli na poredak koji u takozvanim zapadnim demokratijama vole da nazivaju – autoritarnim. Duh „baćuške” (kako su nekada u narodu oslovljavali cara) nikada nije potpuno zamro. Nakon prve socijalističke revolucije 1917, u kojoj je s vlasti zbačen imperator Nikolaj Drugi, i potonjeg Sovjetskog Saveza, na čelu prve države radnika i seljaka prodefilovali su Staljin, Hruščov, Brežnjev (da pomenemo samo najvažnije)… ljudi koji su zemlju čvrstom rukom vodili u najtežim trenucima njene istorije, i uspešno je izveli iz svih nevolja.

Da li zbog nedostatka demokratskih iskustava ili globalnih okolnosti, promene koje je devedesetih godina prošlog veka inicirao poslednji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov imale su kontraefekat i dovele do raspada SSSR-a. U ponovo rođenoj suverenoj Rusiji te promene su se još više deformisale i pretočile u divlji kapitalizam, izgubljene ratove… Sve je okončano potpunim rasulom zemlje čije vođstvo je tada bilo u rukama Borisa Jeljcina.

Ma koliko ga ismevali zapadni lideri i opozicija kod kuće, Jeljcin je, poučen dramatičnim kolapsom sovjetske zajednice, shvatio da zemlju koja se prostire na dva kontinenta, u kojoj zajedno živi čak 180 nacija, gde se govori 35 zvaničnih i oko 100 manjinskih jezika, ne može da izleči puki privid demokratije kakav su joj nudili „dušebrižnici” sa Zapada, već da joj je neophodno čvrsto ali jasno rukovođenje koje će imati i podršku naroda. Rešenje je bio – Vladimir Putin. U proteklih 20 godina Jeljcinova procena se pokazala kao tačna. Rusija je danas, uz SAD i Kinu, najmoćnija država na planeti.

Spekulacije o tome šta će Vladimir Vladimirovič uraditi posle 2024. krenule su od 2018, kada su održani izbori na kojima je, uz ubedljivo najveći broj glasova, osvojio svoj (zvanično) poslednji predsednički mandat. Rejting među zemljacima i danas mu se kreće oko 70 odsto. Ipak, učešće na budućim izborima „zavisiće od različitih faktora, uključujući situaciju u svetskoj ekonomiji, domaćih prilika, posledica virusa korona i međunarodnih sukoba”, izjavio je nedavno portparol predsednika Dmitrij Peskov, uz napomenu da je reč o nečemu što je suviše daleko.

Ipak, neke stvari zaista „mirišu” na povratak čvršćem vođenju zemlje, viđenom i u carskim i u sovjetskim vremenima. Pomenimo samo inicijativu za „povratak” Boga u Ustav Ruske Federacije. Izbačen iz najvišeg državnog akta neposredno posle revolucionarnih promena pre više od sto godina, i dugo skrajnut, pa i zabranjen van verskih hramova, vratio se u živote običnih Rusa. Takođe, teško je ne setiti se da je svaki car na presto postavljan upravo „milošću Božjom”. Da li se običan narod nada takvom činu?

Velika vojna parada koja bi 9. maja trebalo da se održi u Moskvi povodom 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu nije otkazana uprkos epidemije koja hara našom planetom. Do maja ima još dovoljno dana, ali teško je pretpostaviti da bi Putin u bilo kojim okolnostima propustio da svetu pokaže šta je i kakva današnja Rusija, šta od nje može da se očekuje, i šta ona ima pravo da zahteva. Da li će na paradi biti isticane i slike Boga i carska znamenja, ostaje da se vidi. Ono što je sasvim jasno jeste da je ova velika zemlja izašla iz perioda „sovjetske vladavine naroda” i da traži novi put u budućnost, uz jasno isticanje tradicija na kojima je izrasla.