Пет векова Крушедола

Нови Сад – У Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду и у самом манастиру Крушедолу протеклог викенда одржан је научни скуп посвећен важној годишњици ове фрушкогорске светиње и споменика културе – пет векова од почетка градње, постојања и континуираног живота манастира.

„Манастир Крушедол, задужбина архиепископа Максима, замишљен је као породични маузолеј породице Бранковић, последњих изданака средњовековне српске породице”, стоји у у научном саопштењу „Значај манастира Крушедола у српској историји”. Академик Медаковић истиче замах манастира Крушедола постигнут током 18. века, одмах после истеривања Турака из Срема 1716. године, а поштовање Крушедола започето је „великим поправкама и његовим брзим обнављањем када се, поред црквених кругова, јављају и ктитори из грађанског сталежа, што ће се даље наставити и код других фрушкогорских манастира”...

Медаковић је посебно истакао важност Крушедола у оквиру растућих идеја историзма код Срба и достигнути врхунац у ликовним уметностима, исказан у крушедолском живопису, прилагођеном захтевима барокне епохе.

О Бранковићима – ктиторима манастира Крушедола – говорио је дописни члан САНУ академик Момчило Спремић. Сликовито описујући историјско путовање Бранковића у другој половини 15. и на почетку 16. века, живот од немила до недрага, бивствовање у разним фурланским, угарским и на крају у влашким крајевима, академик Спремић је представио и њихову високу свест о сопственом значају за српски народ, верност православној вери и осећај континуитета са немањићком државом. „Управо у таквој вери донета је и одлука о подизању Крушедола, највероватније 1508. године, после повратка Максима Бранковића и његове мајке Ангелине из Влашке на Фрушку гору”, каже Спремић, истичући да Бранковићи до танчина понављају оно што је било својствено и српској средњовековној држави. Четири компоненте које Спремић истиче су: духовни рад – васпостављање култа владара светитеља, затим посебно поштовање за светитељске мошти јер и сами са највећим пијететом носе мошти Стефана Слепог Бранковића, потом даривање светогорских манастира, и поред тога што су врло скромно живели и опстајали и, најзад, настављање традиције српске средњовековне државе и у издавању својих повеља у старој форми, иако више нису столовали ни у Призрену, ни у Смедереву, ни у Скопљу...

Страдањем Крушедола, као и двадесетак других фрушкогорских манастира у времену Другог светског рата и успостављања Независне државе Хрватске (1941–1945) бавили су се у својим саопштењима академици Динко Давидов и Дејан Медаковић, који пишу да су пуни значај овог манастира тачно схватили његови усташки рушитељи, окомивши се и на остале сремске манастире као белеге српства у овим крајевима, због чега су се трудили да их у што већем броју поруше и спале.

„Стотине хиљада православних Срба је убијено, али је и историјском и споменичком српском културном наслеђу онемогућено трајање... Биолошки геноцид био је истовремено и погром над споменицима”, каже Давидов, док Медаковић истиче да парадоксално звучи да ни после дугих послератних година, још увек није пописано све што је оштећено и плански разорено.

Уметничким темама Крушедола у својим саопштењима на научном скупу бавили су се дописни члан САНУ академик Нада Милошевић-Ђорђевић (о народној књижевности и манастиру), академик Динко Давидов (о барокном живопису крушедолске цркве), проф. др Мирослав Тимотијевић (о крушедолској трпезарији и верско-политичком програму Друге цркве у Карловачкој митрополији) и др Војислав Матић (о архитектури Крушедола).

Живопис манастира Крушедола се убраја у најимпозантнију скупину дела нашег барокног сликарства. Најлепше међу њима су фреске у крушедолској манастирској цркви, рађене 1750/1751. године и потом 1756. године.