Русија хоће улогу лидера

Ко год је веровао да ће сеоба Владимира Путина у Бели дом, на место премијера, уз истовремени прелазак дотадашњег вицепремијера Дмитрија Медведева у председничку канцеларију у Кремљу (7. маја), бити само козметичко препакивање моћи у врховима руске власти, морао би после 12. међународног економског форума, одржаног пре неки дан у Санкт Петербургу, добро да се замисли. Непритајене наде Запада да ће на чело највеће државе на свету, после Путинове осмогодишње суверене владавине, доспети „мекша личност“, распршене су у потпуности. Истини за вољу, илузорно је било и очекивати да би „путинизам“, какав су упознали Русија и свет, могла да продужи личност са мање енергије од његовог творца.

Форум у Санкт Петербургу донео је отворену поруку Русије и савезницима и противницима. Украјини и Грузији је још једном стављено до знања да стратешка промена савезништва има своју цену, и то позамашну. Американцима, да је осионост у коју су се уљуљкали по окончању „хладног рата“, батина са два краја и најбржи пут у самоизолацију. Остатку света да је Русија спремна да на себе преузме улогу глобалне нације лидера, засновану на здравој економској моћи и јасним перспективама, а не на бескрајном отварању нових сукоба без победника и живљењу на туђ рачун.

У будућност без САД

Мада је сусрет Медведева са колегама из Украјине (Виктором Јушченком) и Грузије (Михаилом Сакашвилијем) прошао у пријатељској, боље речено, атмосфери узајамних љубазности, посматрачима није промакло да је домаћин „посаветовао“ госте да се ману ћорава посла и прича о уласку у НАТО, јер би цена такве авантуре могла да буде и те како висока. Када су слични „аранжмани“ у питању, Москва излази са отвореним картама: чланство било које бивше совјетске земље у западној војној алијанси за резултат би имало само стварање новог „Берлинског зида“, а „пребезима“ би аутоматски донело статус противника Русије. А то, разумљиво, повлачи јасне контрамере. На политичком и економском плану.

Како би избегла непотребне неспоразуме на бившем совјетском простору, а и шире, Москва предлаже стварање новог, европског пакта за безбедност, заснованог на поштовању система Уједињених нација, али овај пут – без улоге САД. Поменута идеја прави је прст у око Вашингтону чија се политика у Европи све више показује као јалова и необједињујућа. Треба рећи да предлог о овом својеврсном „заобилажењу“ Американаца није наметнут само деловањем прекоатлантске суперсиле изван сопствених граница, него и њеним унутрашњим лутањима, изазваним предугим а недобијеним ратовима, скоком цена енергената, растућом незапосленошћу...

Како, наиме, показују најновије анкете, Американци су се нашли у својеврсном вакууму – немају јасну представу ни о сопственој садашњости, а камоли о будућности. Лутају и у покушајима да проникну у то са чиме ће остатак света морати да се суочава наредних година и деценија, као и да ли то и даље подразумева лидерску улогу Вашингтона, или се она губи, полако али неумитно. Објективно, у периоду председничких кампања, када чула потенцијалних бирача бивају „форсирана“ најшаренијим анализама о раду одлазећег домаћина Беле куће и истовременим предлозима шта би све требало да предузима његов наследник, уочити прави путоказ није нимало лако. Поготово када је реч о нацији која је деценијама навикавана да шеф државе шефује, а обични грађани гледају своја посла.

У Москви су уочили да им је простор за деловање на глобалном плану довољно проширен, али су, истовремено, свесни да треба деловати брзо и са јаким аргументима. На форуму у Санкт Петербургу Медведев је, у правом путиновском стилу, без увијања оптужио САД да су својом хегемонистичком политиком узроковале светску економску кризу што је, између осталог, довело и до несташице хране у најнеразвијенијим деловима света. „Илузија је да једна држава сама, па макар била и најмоћнија, може на себе да преузме улогу глобалне владе“, напоменуо је руски председник, али је предложио и решење – изградњу нове, ефикасније архитектуре светске производње хране и трговине.

Пред изазовом

А у тим новим околностима Русија би свакако могла да рачуна на далеко значајнију позицију од садашње. Наиме, финансијски стручњаци већ неколико месеци процењују да би рубља могла ускоро да постане водећа резервна монета. За почетак регионална, а потом и светска. Према анализама угледне „Саксо банке“, раст цена нафте и хране, као и очекивана дејства руске централне банке у циљу јачања домаће валуте и смањења инфлације, подижу морал инвеститора.

Да ли је највећа држава на свету већ спремна за улогу коју би, као свака истинска империја, желела и требало да има, питање је поводом којег ће се у наредним месецима сигурно ломити копља. И на домаћем и на међународном терену. Русији предстоји, пре свега, да реши горућа унутрашња питања, међу којима су свакако опадање броја становника, технолошко заостајање и подизање општег животног стандарда. Ипак, вера у сопствену моћ је несумњива. Вероватно је зато и погрешка најављивача петербуршког форума, који је приликом уласка у салу Дмитрија Медведева рекао: „Председник Русије Владимир...“, пропраћена само смехом.