Последњи пенал Луке Јовића

Било је то у једној земљи, једне давне године. Тим у црвено-белим дресовима комунистичког краљевства играо је утакмицу против екипе Одредa, како се некада звала љубљанска Олимпија. Противнички нападач ударио је бека Звезде копачком у стомак, али је судија пустио да се игра настави. Капитен Звезде пришао је свом беку и најбољем пријатељу Бранку Станковићу, замоливши га да никако не узврати противнику некаквим подмуклим ударцем. Али, бек који никада у каријери није направио клизећи старт, како не би испрљао дрес, па је касније назван амбасадор, није желео да га послуша. Капитен Звезде пришао је судији и затражио да искључи Станковића из игре. Потом је свом пријатељу наредио да напусти терен. Принц Звезде и југословенског фудбала искључио је сопственог играча из игре, а судија је, док је Станковић одлазио ка клупи, извадио црвени картон. Бата Стане је без иједне речи сео. Звезда је наставила да игра с играчем мање.

Шефови Удбе и њихов свемоћни командант Слободан Пенезић Крцун, неформални шефови Звезде, киптели су од беса, али ко је од господара живота и смрти смео да каже било шта капитену који је поседовао далеко већу моћ и поштовање. Тај човек се звао Рајко Митић. По њему се данас зове стадион Црвене звезде, некадашња „Маракана”, магична фудбалска рупа укопана у земљу са чије се траве виде само трибине и небо, а на њему звезда.

Да ли је Лука Јовић чуо за причу о Рајку Митићу која је започела као бајка и тако се завршила? Менаџери су у клинцу с фризуром Фалкаа видели убитачну сублимацију Дарка Панчева и Милка Ђуровског. Спавао је с оцем у старом „пасату” поред стадиона „Рајко Митић”, јер нису имали новца за преноћиште и тај романсирани почетак каријере омладинца Црвене звезде можда би имао срећан крај да није добио излив 60 милиона евра у мозак.

Сада је центарфор Реал Мадрида на стубу срама јер није поштовао правила о изолацији по доласку у Србију. Претходно је напустио карантин Реала, ушао у изнајмљени приватни авион и одлетео за Београд, у загрљај лепе плавуше. Али није издржао да остане у кући и придржава се ригорозних закона у доба апокалиптинког вируса, већ се шеткао по Београду. За њега ће казна од 150.000 динара бити ситниш који потроши за вече, али у оваквим пасјим временима нацији је потребно да на олтар приложи богату, моћну жртву, која ће показати да су пред законом сви једнаки. И у Шпанији, која се налази у епицентру короничне катастрофе, Лука је скениран као симбол бахатости и несолидарности јер је обрукао велики Реал.

Али ко је момка могао да научи да не сме да постане роб менаџера, инвестиционих фондова и међународних корпорација који тргују малим телима и њиховим породицама, обећавајући им дресове Манчестер јунајтеда или Реала. Балада о Рајку Митићу и Бранку Станковићу је за лицемерни корпоративни свет и сиве зоне модерног фудбала досадна, ретроградна, чак и субверзивна, јер омета улазак крупног, махом прљавог капитала који се испира у ономе што је остало од српског фудбала.

Д. Стојановић

Када су се на обалама Саве и Дунава укотвили први сплавови, као ракетни чамци флотиле турбо-фолка у чијим су потпалубљима идеално станиште пронашли кримоси, плаћеници, дебеовци и спонзоруше, припадници нове транзиционе класе победника, недостајао им је гламур, а то су били фудбалери који су се идеално уклопили у раскалашни ноћни живот између рата и мира, живота и смрти.

Само су се ретки примерци, попут недавно пензионисаног капитена Партизана Саше Илића, показали као уљези у новом свету, јер је архитектура Београда кога су осветљавала неонска светла само усавршавана, попримајући другачије облике и форму, али је суштина остала иста. У ноћни живот елитистичке престонице ушли су нови, неолиберални господари, посматрајући играче као златне полуге које се препродају на међународном тржишту као берзанска роба.

Ко је могао Луки да исприча како је Дулета Савића из првог тима Звезде избацио Гојко Зец, само јер се рашчуло да се центарфор забавља с Миљом Вујановић, тада најлепшом женом Југославије. Сваког јутра, кажњеник Дуле је морао да долази на „Маракану” у шест ујутру и бесконачно трчи око терена, док га је славни Бора Костић, Гојков помоћник, поливао водом из црева како би му испрао љубавни вирус. Мачо центарфор је киптео од беса, али Гојко Зец и управа Звезде сматрали су, попут ауторитарних очева, да десет година старија лепотица може скренути Дулетову пажњу од игре и голова. И учили су га да ни у једном тренутку не сме да обрука Црвену звезду, чак и када је напусти, чак и када остари.

То су основни закони великих клубова, како Реала, тако и Звезде, понекад јачи од кривичних. Хоће ли Лука Јовић, потпуно ван форме, заслепљен новцем и лепотицама, постати оно за шта је рођен или ће завршити на депонији талентованих играча, с извесном могућношћу да заврши и у затвору? То сада зависи само од њега. Прокажен и одбачен, нека се сети да је најбољи фудбал играо када је спавао с оцем у старом „пасату” и када је прешао у Немачку, незанимљив за таблоиде, часописе за познате и плавуше које мењају партнере у зависности од дебљине њихових новчаника.

У шаторским карантинима смештени су анонимни гастарбајтери, сиротиња која нема адресу боравишта у Србији. Пошавши за бољим животом, вратили су се у земљу, помисливши коначно да је „метар њиховог села, Америка цела”. У доба Рајка Митића капитен би изоловао Луку у том шаторском насељу.То ће бити најбоља животна лекција за Луку. Када је помислио да је додирнуо небо, треснуо је о земљу! Изгубио је све, осим 60 милиона евра. За момка сада није важно шта ће учинити држава, већ он сам. Ако изврши велико спремање у својој глави и схвати да су част и људскост важнији од девизног рачуна, потписаће највреднији уговор. То неће бити нови трансфер са Челсијем или Тотенхемом, већ уговор са самим собом, са само једном ставком: достојанство је важније од голова!