Место одакле је за Вајферта све почело

Пан­че­во – Ро­ђен као Ге­орг, а са­хра­њен као Ђор­ђе Вај­ферт, свет је угле­дао у Пан­че­ву као Не­мац, а жи­вео и био нај­бо­га­ти­ји Ср­бин. „Тре­ба да­ва­ти да би се опет сте­кло”, го­во­рио чо­век ко­ји је про­ме­нио ову зе­мљу, а увек се ра­до вра­ћао у род­ни град. Ова ва­рош на Та­ми­шу од 2015. го­ди­не има „Да­не Вај­фер­та”, чи­ји је сло­ган „Ме­сто ода­кле је све по­че­ло”. Од не­гда­шње „Jo­han­nes­gas­se”, у епи­цен­тру гра­да и ку­ће у ко­јој се ро­дио је­дан од нај­зна­ме­ни­ти­јих Пан­че­ва­ца.

Тре­ћи улаз на бро­ју 2, у да­на­шњој ули­ци Ни­ко­ле Те­сле, по обо­ду ста­ре пи­ва­ре, адре­са је где je 1850. го­ди­не свет угле­дао Ге­орг, као јед­но од пе­то­ро де­це Иг­ња­ца и Ма­ри­је Вај­ферт, и то је ме­сто по­чет­ка жи­вот­ног пу­та ко­ји је тра­јао 87 го­ди­на. Вај­фер­то­ва род­на ку­ћа но­ви­је је от­кри­ће, баш као и по­да­так да се ве­ли­ки син ове ва­ро­ши ро­дио 15. ју­ла, а не ме­сец да­на ра­ни­је, ка­ко је до пре де­це­ни­ју ста­ја­ло у ње­го­вој зва­нич­ној би­о­гра­фи­ји. Да да­тум ње­го­вог ро­ђе­ња тре­ба пре­пра­ви­ти, об­на­ро­до­вао је упра­во Пан­че­вац, ет­но­лог Ни­ко­ла Вла­јић, све пот­кре­пљу­ћи ру­бри­ком из Књи­ге кр­ште­них Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Пан­че­ву.

Са ове адре­се мла­ди Ђор­ђе, по­сле за­вр­ше­не пан­че­вач­ке гим­на­зи­је, кре­ће у Бу­дим­пе­шту на Тр­го­вач­ку ака­де­ми­ју, а по­том и Ба­вар­ску да из­у­ча­ва пи­вар­ство и но­вим са­зна­њи­ма оја­ча по­сло­ва­ње по­ро­дич­не пи­ва­ре. Та­ко је ра­дио и ка­сни­је – иако је ве­ћи део жи­во­та про­вео у Бе­о­гра­ду, род­ни град и број­ну фа­ми­ли­ју ре­до­ви­то је оби­ла­зио, а са­ми Пан­чев­ци му се бар ма­ло оду­жи­ше, про­гла­сив­ши упра­во ње­га сво­јим пр­вим по­ча­сним гра­ђа­ни­ном.

Тек не­ко­ли­ко ко­ра­ка низ ули­цу ка Та­ми­шу је и трг ко­ји но­си ње­го­во име, али ули­цу још до­био ни­је у гра­ду чи­ји је не­се­бич­ни за­ду­жби­нар био. Са овог ме­ста ла­ко за­ви­ја ста­за, је­дан од на­чи­на да се уђе у оро­ну­ли ком­плекс пи­ва­ре, ко­ја је пр­ве ли­тре пе­ну­ша­вог пи­ћа про­из­ве­ла 1722. го­ди­не. Уну­тар зи­ди­на по­чи­ва­ју нај­пре пар­на, а ка­сни­је га­сна по­стро­је­ња, ко­ја под­се­ћа­ју на по­че­так 18. ве­ка и пр­ви дим из нај­ста­ри­је фа­бри­ке пи­ва на Бал­ка­ну, дру­ге у Евро­пи и нај­ду­го­веч­ни­јег ин­ду­стриј­ског објек­та да­на­шње Ср­би­је.

При­ча је то ка­ко је ро­до­на­чел­ник пан­че­вач­ке гра­не Вај­фер­то­вих – Ђор­ђев де­да Ге­орг – са тро­ме­ђе Гор­ње Аустри­је, Ба­вар­ске и Че­шке, а на пу­ту за Аме­ри­ку, сти­гао у ма­ло по­гра­нич­но ме­сто на оба­ли Та­ми­ша. Фа­ми­ли­ја уче­них пи­ва­ра тек по­ло­ви­ном 19. ве­ка пре­у­зи­ма бри­гу о ку­ва­њу пи­ва и та­ко на­чи­ње „злат­ни век пи­вар­ства” у Ср­би­ји.

Угле­дан и по­што­ван, Вај­ферт је ипак тр­пео кри­ти­ке бе­о­град­ске чар­ши­је да је „су­ма­нут што тро­ши огром­не нов­це и на ис­тра­жи­ва­ње на­ла­зи­шта ру­да, све док ни­су от­кри­ве­на на­ла­зи­шта ба­кра у Бо­ру, мр­ког угља у Ко­стол­цу и ка­ме­ног Под­ви­су, ко­ја га учи­ни­ше и бо­га­тим чо­ве­ком. Слич­но ми­шље­ње вла­да­ло је и о до­бро­чин­стви­ма на ко­је је по­тро­шио огро­ман но­вац, па чак и ка­да је био у ду­го­ви­ма и од оца зај­мио.

Тек ка­да је до­шао до бо­гат­ства, не­ми­ли­це га је тро­шио по­ма­жу­ћи сви­ма. Да­вао је по­вољ­не зај­мо­ве пред­у­зет­ни­ци­ма, пот­по­ма­гао си­ро­ма­шне и рат­не ин­ва­ли­де, шко­ло­вао си­ро­чад и бо­ле­сну де­цу, по­др­жа­вао жен­ска и спорт­ска удру­же­ња, а ни­је за­бо­ра­вље­но и да је као пр­ви гу­вер­нер На­род­не бан­ке Ср­би­је, на ње­ном че­лу био је пу­них 26 го­ди­на, уво­де­ћи ди­нар као срп­ску ва­лу­ту.

Ви­зи­о­нар­ство, ху­ма­ни­зам, ср­ча­ност, упор­ност и стра­стве­ност у све­му че­га се ла­тио обе­ле­жи­ли су ње­гов жи­вот, ко­ји се за­вр­ша­ва 12. ја­ну­а­ра 1937. го­ди­не у 17.20 ча­со­ва у ње­го­вој ви­ли у Бе­о­гра­ду. На свом по­след­њем пу­ту до гра­да у ко­јем је ро­ђен ис­пра­ти­ла га је це­ла пре­сто­ни­ца, хи­ља­де обич­ног све­та и оних са нај­ви­шим зва­њи­ма у зе­мљи.

„По­ли­ти­ка” из­ве­шта­ва да је по­смрт­на по­вор­ка про­шла гра­дом, за­у­ста­ви­ла се пред На­род­ном бан­ком, а по­том ње­го­во те­ло пре­не­то на дру­гу стра­ну Ду­на­ва бро­дом „Све­ти Ђор­ђе”. За­бе­ле­же­но је и да је сан­дук са по­смрт­ним оста­ци­ма два да­на био из­ло­жен у ње­го­вој за­ду­жби­ни, цр­кви-ка­пе­ли Све­те Ане у Пан­че­ву, те да је ис­пра­ћен ни­зом опро­штај­них го­во­ра за­хвал­но­сти.

По сво­јој из­ри­чи­тој же­љи и уз нај­ве­ће др­жав­не по­ча­сти, Ђор­ђе Вај­ферт је са­хра­њен 15. ја­ну­а­ра по­ред оца у ни­ши Ри­мо­ка­то­лич­ког гро­бља у Пан­че­ву. При­вред­ник Иг­њат Бај­ло­ни, опра­шта­ју­ћи се од свог ве­ли­ког кон­ку­рен­та, али и при­ја­те­ља, над ње­го­вим од­ром из­ре­као је и ве­ли­ку исти­ну: „Из­ву­као си ову зе­мљу из бал­кан­ског бла­та и за крат­ко вре­ме по­ди­гао и на­род и др­жа­ву. Тво­је де­ло је то­ли­ко ве­ли­ко да оно ви­ше и ни­је тво­је. Оно при­па­да сви­ма на­ма.”