Тихи одлазак доајена

„Политикина” кућа и „Спортски журнал” остали су без доајена фотографије, једног од најбољих српских фото-репортера – Ивана Милутиновића. Преминуо је у суботу на ВМА, после вишемесечне тешке борбе с најтежом болешћу. Шездесетчетворогодишњи живот посветио је породичној традицији писања историје кроз слике коју је започео његов отац Жика Милутиновић – од 1952. „Политикин” фото-репортер чијим се фотографијама најстарија медијска кућа на Балкану и данас поноси.

Иван Милутиновић рођен је 26. маја 1956. Као дете суочен с очевим даром за фотографију и бројним наградама за новинске и спортске фотографије свог оца: од Удружења новинара Србије (1954), шесте награде на Светској изложби новинске фотографије у Хагу 1957, признања за најбољу фотографију на Светској изложби фотографија, такође у Хагу 1957, одликовања Орденом рада са сребрним венцем и Медаље заслуга за народ 1965. и Златне камере УСНБ 1986, Иван је заволео и посветио се послу у којем је учио од најбољег...

Шестогодишњи рад у „Политици Експрес” представљао је идеалну праксу Ивану Милутиновићу за нови изазов – почетак рада у новоформираном „Политикином” листу – „Спортском журналу” у мају 1990. У 34. био је најмлађи од тројице запослених у нашој редакцији.

– Лако је вама новинарима, вас 100, а нас тројица фотографа... Како све да стигнемо – умео је да каже, али је увек стизао све да уради и своје фотографије среди, ажурира, сачува као сведочанства историје.

Први догађај у првом броју „Спортског журнала” обележио је фотографијама са Чаира. Враћајући се из Ниша у једном тренутку зауставио је „кеца” насред аутопута.

– Лакше ми је да сликам пет дана по киши него да чистим ове мушице са шофершајбне – прозборио је, остављајући дилему да ли заиста говори истину, а говорио је...

Сликао је и по киши, снегу, спарини, сунцу. Новинари углавном не схватају тежину и одговорност фоторепортерског посла... Бар не до одређеног тренутка. У зиму 1990. утакмица Купа УЕФА Интер–Партизан многима је у „Спортском журналу” отворила очи, злонамернима запушила уста... Играло се у предвечерје Дана Републике – 29. новембра, текстови су објављени с даном, фотографије с два – закашњења.

„Шта овај пише, какви карабињери, где може новинар да седне поред клупе за резерве и да још прича с карабињерима? Чуј карабињери разговарали на ’Ђузепе Меаца’ у Милану…”

Дан касније, у фудбалском сектору појавио се Иван Милутиновић и с врата прозборио:

– Дечко, имам једну твоју слику из Милана. Шта си, бре, причао с оним војницима – говорио је док је руком држао фотографију којом је илустровао хиљаде и хиљаде изговорених речи и доказао аутентичност приче из Милана.

Свима у „Журналу” постало је јасно да Иван Милутиновић није фото-репортер који се стриктно држи задатка да фотографише дуеле и акције с терена, био је професионалац с осећајем за догађај, амбијент и све што фудбалску утакмицу чини занимљивом, некад и историјском.

Наредне – 1991. ангажовао га је и Ројтерс. Паралелно, у слободном времену радио је за реномирану светску агенцију и опет га љубоморни нису разумели. Све док санкције нису стегле обруч око наше државе у којој је филм за фото-апарате постао дефицитарнији од уља и кафе. Други нису могли јер нису имали чиме, али Иван Милутиновић је и тада пунио странице „Спортског журнала”. Кад се појавио дигитални фото-апарат и то у рукама „Милутиновића млађег”, стигао је и дефинитивни спас дуела с историјских спортских догађаја које други нису имали могућност да овековече. Сликао је све: фудбал, кошарку, рукомет, џудо, бокс... Испратио је Звездино освајање Купа шампиона, сликао у Минхену и Барију, али и у Ивањици, Лучанима, Суботици...

Награде је добијао сликајући обичним и дигиталним апаратима: „Златну камеру” Удружења спортских новинара добијао је 1994, 2001, 2003. и 2004. године. Године 2001, Снимак године Удружења спортских новинара Југославије, ЈУ прес-фото – две прве награде 2003...

Изрека Петра Петровића Његоша „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити” у животу Ивана Милутиновића овековечена је делима. У „Политици” – једним од последњих: фотографијом са Железничке станице у Београду уз текст „Отишао последњи воз” – 1. јула 2018. као илустрацију завршетка једне и почетка нове епохе главног града Србије.

Отишао је тако и наш Иван Милутиновић. Тихо, готово нечујно...

Одмори се, пријатељу

Увек ја зовем Рашу да закажем неко сликање. Данас он зове мене. Знао сам да нешто није добро:

– Умро је Иван, отишао је мој кум.

Следио сам се. У ово лудо време, када је мало добрих вести ова ме је разбила.

Иван је био миран, сталожен, син чувеног фото-репортера Жике. Лако смо успоставили добар однос у „Журналу”, увек сам му рекао шта урадиш урадиш.

Држао га је Ројтерс а Ројтерс држи само класу. Имао је надохват руке слике из целог света. А с великих такмичења, када није било фотографија, само би рекао:

– Чекај да видим да ли ови моји (читај Ројтерс) имају.

И мало после тога би стигла слика. Био је прави припадник оне феле фото-репортера у коју није могао свако да упадне и која није примала свакога за пријатеља.

Знао је милион пута да ме изненади фоткама за личну архиву и када нисам знао да ме је сликао. Само пошаље на имејл.

Недавно сам му предложио неки добар посао. Прихватио је али и причао:

– Деки, није ми добро. Коксаки се не смирује. Не могу Цетињском узбрдо.

– Иди бре коксаки, па шта је то. Само мируј, буди стрпљив и јачај организам.

Недавно смо се видели на Бајлонијевој...

– Не смирује се, уморан сам стално.

– Иди бре, само јачај организам.

– Идуће године у пензију. Имаћу 65.

– И ја ћу ваљда.

Његов кум Раша ми је онда јавио:

– У болници је има воду у плућима.

Мислио сам да ће полако то да среди. Није. Имао је оно најгоре.

Одмори се, пријатељу, хвала за сву помоћ коју си ми пружио. Фото-елита је остала без свог великог члана а ми који смо га знали без сјајног друга.

Слава ти.

Д. Стевовић