Tihi odlazak doajena

„Politikina” kuća i „Sportski žurnal” ostali su bez doajena fotografije, jednog od najboljih srpskih foto-reportera – Ivana Milutinovića. Preminuo je u subotu na VMA, posle višemesečne teške borbe s najtežom bolešću. Šezdesetčetvorogodišnji život posvetio je porodičnoj tradiciji pisanja istorije kroz slike koju je započeo njegov otac Žika Milutinović – od 1952. „Politikin” foto-reporter čijim se fotografijama najstarija medijska kuća na Balkanu i danas ponosi.

Ivan Milutinović rođen je 26. maja 1956. Kao dete suočen s očevim darom za fotografiju i brojnim nagradama za novinske i sportske fotografije svog oca: od Udruženja novinara Srbije (1954), šeste nagrade na Svetskoj izložbi novinske fotografije u Hagu 1957, priznanja za najbolju fotografiju na Svetskoj izložbi fotografija, takođe u Hagu 1957, odlikovanja Ordenom rada sa srebrnim vencem i Medalje zasluga za narod 1965. i Zlatne kamere USNB 1986, Ivan je zavoleo i posvetio se poslu u kojem je učio od najboljeg...

Šestogodišnji rad u „Politici Ekspres” predstavljao je idealnu praksu Ivanu Milutinoviću za novi izazov – početak rada u novoformiranom „Politikinom” listu – „Sportskom žurnalu” u maju 1990. U 34. bio je najmlađi od trojice zaposlenih u našoj redakciji.

– Lako je vama novinarima, vas 100, a nas trojica fotografa... Kako sve da stignemo – umeo je da kaže, ali je uvek stizao sve da uradi i svoje fotografije sredi, ažurira, sačuva kao svedočanstva istorije.

Prvi događaj u prvom broju „Sportskog žurnala” obeležio je fotografijama sa Čaira. Vraćajući se iz Niša u jednom trenutku zaustavio je „keca” nasred autoputa.

– Lakše mi je da slikam pet dana po kiši nego da čistim ove mušice sa šoferšajbne – prozborio je, ostavljajući dilemu da li zaista govori istinu, a govorio je...

Slikao je i po kiši, snegu, sparini, suncu. Novinari uglavnom ne shvataju težinu i odgovornost fotoreporterskog posla... Bar ne do određenog trenutka. U zimu 1990. utakmica Kupa UEFA Inter–Partizan mnogima je u „Sportskom žurnalu” otvorila oči, zlonamernima zapušila usta... Igralo se u predvečerje Dana Republike – 29. novembra, tekstovi su objavljeni s danom, fotografije s dva – zakašnjenja.

„Šta ovaj piše, kakvi karabinjeri, gde može novinar da sedne pored klupe za rezerve i da još priča s karabinjerima? Čuj karabinjeri razgovarali na ’Đuzepe Meaca’ u Milanu…”

Dan kasnije, u fudbalskom sektoru pojavio se Ivan Milutinović i s vrata prozborio:

– Dečko, imam jednu tvoju sliku iz Milana. Šta si, bre, pričao s onim vojnicima – govorio je dok je rukom držao fotografiju kojom je ilustrovao hiljade i hiljade izgovorenih reči i dokazao autentičnost priče iz Milana.

Svima u „Žurnalu” postalo je jasno da Ivan Milutinović nije foto-reporter koji se striktno drži zadatka da fotografiše duele i akcije s terena, bio je profesionalac s osećajem za događaj, ambijent i sve što fudbalsku utakmicu čini zanimljivom, nekad i istorijskom.

Naredne – 1991. angažovao ga je i Rojters. Paralelno, u slobodnom vremenu radio je za renomiranu svetsku agenciju i opet ga ljubomorni nisu razumeli. Sve dok sankcije nisu stegle obruč oko naše države u kojoj je film za foto-aparate postao deficitarniji od ulja i kafe. Drugi nisu mogli jer nisu imali čime, ali Ivan Milutinović je i tada punio stranice „Sportskog žurnala”. Kad se pojavio digitalni foto-aparat i to u rukama „Milutinovića mlađeg”, stigao je i definitivni spas duela s istorijskih sportskih događaja koje drugi nisu imali mogućnost da ovekoveče. Slikao je sve: fudbal, košarku, rukomet, džudo, boks... Ispratio je Zvezdino osvajanje Kupa šampiona, slikao u Minhenu i Bariju, ali i u Ivanjici, Lučanima, Subotici...

Nagrade je dobijao slikajući običnim i digitalnim aparatima: „Zlatnu kameru” Udruženja sportskih novinara dobijao je 1994, 2001, 2003. i 2004. godine. Godine 2001, Snimak godine Udruženja sportskih novinara Jugoslavije, JU pres-foto – dve prve nagrade 2003...

Izreka Petra Petrovića Njegoša „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi” u životu Ivana Milutinovića ovekovečena je delima. U „Politici” – jednim od poslednjih: fotografijom sa Železničke stanice u Beogradu uz tekst „Otišao poslednji voz” – 1. jula 2018. kao ilustraciju završetka jedne i početka nove epohe glavnog grada Srbije.

Otišao je tako i naš Ivan Milutinović. Tiho, gotovo nečujno...

Odmori se, prijatelju

Uvek ja zovem Rašu da zakažem neko slikanje. Danas on zove mene. Znao sam da nešto nije dobro:

– Umro je Ivan, otišao je moj kum.

Sledio sam se. U ovo ludo vreme, kada je malo dobrih vesti ova me je razbila.

Ivan je bio miran, staložen, sin čuvenog foto-reportera Žike. Lako smo uspostavili dobar odnos u „Žurnalu”, uvek sam mu rekao šta uradiš uradiš.

Držao ga je Rojters a Rojters drži samo klasu. Imao je nadohvat ruke slike iz celog sveta. A s velikih takmičenja, kada nije bilo fotografija, samo bi rekao:

– Čekaj da vidim da li ovi moji (čitaj Rojters) imaju.

I malo posle toga bi stigla slika. Bio je pravi pripadnik one fele foto-reportera u koju nije mogao svako da upadne i koja nije primala svakoga za prijatelja.

Znao je milion puta da me iznenadi fotkama za ličnu arhivu i kada nisam znao da me je slikao. Samo pošalje na imejl.

Nedavno sam mu predložio neki dobar posao. Prihvatio je ali i pričao:

– Deki, nije mi dobro. Koksaki se ne smiruje. Ne mogu Cetinjskom uzbrdo.

– Idi bre koksaki, pa šta je to. Samo miruj, budi strpljiv i jačaj organizam.

Nedavno smo se videli na Bajlonijevoj...

– Ne smiruje se, umoran sam stalno.

– Idi bre, samo jačaj organizam.

– Iduće godine u penziju. Imaću 65.

– I ja ću valjda.

Njegov kum Raša mi je onda javio:

– U bolnici je ima vodu u plućima.

Mislio sam da će polako to da sredi. Nije. Imao je ono najgore.

Odmori se, prijatelju, hvala za svu pomoć koju si mi pružio. Foto-elita je ostala bez svog velikog člana a mi koji smo ga znali bez sjajnog druga.

Slava ti.

D. Stevović