Мартовска окупација

Нисам баш толико матор да се сећам окупације и полицијског часа, али кад кренем да бацим ђубре, осврћем се и лево и десно, да не наиђе нека патрола, а у ушима ми звони она мелодија Миће Колтрејна (Миливоје Марковић) из „Отписаних”. Хтео не хтео, морам да будем тих као Тихи и да брзо прелетим као Прле. А све је почело почетком овог месеца. Corona ante portas. А онда је и ушла у Србију, баш на мартовске иде.

Нисмо је одмах схватили озбиљно. Један стручњак нам је на телевизији објаснио да је то најсмешнији вирус на свету и да можемо слободно у Милано у шопинг. Уз смех и подршку шефа државе, такође смехом. А онда су се сви уозбиљили, па је дотични шеф постајао све строжи, захтевајући апсолутну дисциплину.

Но, Срби ко Срби, осладила им се слобода још од 1804, па никако да их доведеш у ред. С носталгијом се сећају оног бомбардовања 1999. и оног дружења и пркоса. Оних духовитих графита који су нам помагали да преживимо. Тај дух нам и сада помаже.

Док се од контејнера вратим у заробљеништво, већ сам добио прегршт клипова, што смешних, што упозоравајућих, што идиотских. Да није телевизије и друштвених мрежа, не знам како бисмо издржали заробљеништво.У тим клиповима нису поштеђени ни шеф и државе и корона штаба, ни премијерка, а посебно министар одбране.

Људи се понашају као да су нас они гурнули у изолацију и управљају њоме како им се прохте. Само да не помисле да то грађани стављају клипове у точкове наше моментално укопане демократије. Лично мислим да, поготово сада, знају шта раде. Ако баш и не знају све, ту су нам браћа. Не Руси, него Кинези. Руси нам служе за неко будуће бомбардовање, ако до њега дође. Ваљда, понављам, знају шта раде. Надам се.

Што рече онај електричар: Боље изолација, него уземљење.

Ево га већ април, а ја сањам о ослобођењу. Зато: Смрт корони, слобода народу!

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa