Martovska okupacija

Nisam baš toliko mator da se sećam okupacije i policijskog časa, ali kad krenem da bacim đubre, osvrćem se i levo i desno, da ne naiđe neka patrola, a u ušima mi zvoni ona melodija Miće Koltrejna (Milivoje Marković) iz „Otpisanih”. Hteo ne hteo, moram da budem tih kao Tihi i da brzo preletim kao Prle. A sve je počelo početkom ovog meseca. Corona ante portas. A onda je i ušla u Srbiju, baš na martovske ide.

Nismo je odmah shvatili ozbiljno. Jedan stručnjak nam je na televiziji objasnio da je to najsmešniji virus na svetu i da možemo slobodno u Milano u šoping. Uz smeh i podršku šefa države, takođe smehom. A onda su se svi uozbiljili, pa je dotični šef postajao sve stroži, zahtevajući apsolutnu disciplinu.

No, Srbi ko Srbi, osladila im se sloboda još od 1804, pa nikako da ih dovedeš u red. S nostalgijom se sećaju onog bombardovanja 1999. i onog druženja i prkosa. Onih duhovitih grafita koji su nam pomagali da preživimo. Taj duh nam i sada pomaže.

Dok se od kontejnera vratim u zarobljeništvo, već sam dobio pregršt klipova, što smešnih, što upozoravajućih, što idiotskih. Da nije televizije i društvenih mreža, ne znam kako bismo izdržali zarobljeništvo.U tim klipovima nisu pošteđeni ni šef i države i korona štaba, ni premijerka, a posebno ministar odbrane.

Ljudi se ponašaju kao da su nas oni gurnuli u izolaciju i upravljaju njome kako im se prohte. Samo da ne pomisle da to građani stavljaju klipove u točkove naše momentalno ukopane demokratije. Lično mislim da, pogotovo sada, znaju šta rade. Ako baš i ne znaju sve, tu su nam braća. Ne Rusi, nego Kinezi. Rusi nam služe za neko buduće bombardovanje, ako do njega dođe. Valjda, ponavljam, znaju šta rade. Nadam se.

Što reče onaj električar: Bolje izolacija, nego uzemljenje.

Evo ga već april, a ja sanjam o oslobođenju. Zato: Smrt koroni, sloboda narodu!

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista