Држим спреман кофер

Писце сврставам у петичаре или двојкаше, у бубалице (Еко, Павић) или мангупе (Вијон, Драинац). Сви су ми драги, али најдражи су ми они који су били и једно и друго. Као Црњански, о којем пишем роман. Типичан бубалица, полиглота, енциклопедиста, политички штребер, сноб, козер, али и мангупчина прве класе, тукао се у двобоју, играо фудбал, мачевао, скијао, скитао по белом свету, изигравао великог заводника.

Овако писац Милисав Савић описује своје колеге да би одмах и објаснио да „време карантина одговара и бубалицама и мангупима”.

– Највећи бубалица био је Борхес, који је сматрао да спољни свет није вредан никакве пажње. Све се налази у књигама, у библиотеци. По Борхесу, човек и не треба да излази из библиотеке, напољу је само „сенка сенке”. А ако је већ тако, онда ето прилике да се мало мангупи едукују; да прочитају неке књиге које су прескочили или само прелистали. Да почну с онима из рекламног спота великих издавача: 100 књига које обавезно морате да прочитате. А то су књиге класика: Хомер, Вергилије, Данте, Рабле, Сервантес, Шекспир. Добри су и наши: Доситеј, Вук, Прота Матеја, Кочић, Бора Станковић... Надам се да ће по престанку пандемије изаћи моја књига о нашима под насловом: „Волети класике” – каже Савић и додаје:

– У карантину, некој врсти самоће без које нема стваралаштва, рађају се и велика дела. Тако је настао „Декамерон”. Ту Бокачеву изолацију журку свако би пожелео: да буде у друштву младића и девојака, у прелепој тосканској кампањи, уз добар залогај и гутљај изврсног вина. Пожелео би да остане и дуже од 10 дана, зашто да не сто, сваки дан по десет прича и ето „Хиљаду и једне ноћи”. Ево још једног чувеног имена које је прославило изолацију: Шехерезада!

Набраја Милисав Савић и примере других који су се у изолацији латили писања. На пример, каже, у кратком карантину у Земуну, у време харања куге, Вук је написао чувено писмо књазу Милошу, у којем га је молио да више влада лепим речима него батином и „сувом крушком” (дрво за вешање).

– На жалост, Милошу су биле драже батина и крушка: кад би се појавила куга, строгим наредбама затварао је границу према Турској да ни тица није могла прелетети. А за сваки случај наредио је да му девет баба, вршњакиња, голе, за једну ноћ сашију кошуљу, кроз коју се са породицом провукао. Куга га је и престоницу му Крагујевац заобишла, да ли због магичне кошуље или батине и крушке, не зна се – додаје писац који је на нашој књижевној сцени заблистао збирком приповедака „Бугарска барака” за коју је 1969. године добио награду листа „Младост” и која је после пет деценија поново објављена прошле године са коментарима и прилозима за историју и поетику црне прозе.

И Милош Црњански је провео у својеврсном карантину више од двадесет година, каже Савић, јер „шта је његов живот у Лондону него изолација”.

– У том многољудном, милионском граду био је толико усамљен да је помишљао да се убије. Његова собица у Квинс веју личила је на затворску ћелију. Црњански би се и убио да није било његове вољене Виде. Данас, најтеже је онима који немају своју Виду. У тој изолацији Црњански је написао и своја капитална дела: „Коментаре уз Итаку”, „Другу књигу Сеоба”, „Код Хиперборејца”, „Роман о Лондону” – објашњава писац, аутор збирки приповедака, романа и мултижанровских књига, чија дела су превођена на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски и румунски језик.

Ипак, Милисав Савић, чија је љубав према родном крају позната (рођен је у Власову поред Рашке), као и љубав према Италији (обављао је дужност министра саветника у амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године) признаје:

– Али мени, који сам у младости више био двојкаш и неки вајни мангуп, изолација, да будем искрен, тешко пада. У овим данима чезнем за снежним падинама Копаоника, за лаганим слаломом низ Сунчану долину (не смета ми што ми млади добацују: шта ли се овај чича мота овде!), па да после у „Ртњу”, крај распламсале ватре натенане попијем чашу куваног вина, сањам да се брчкам у термалном базену у Јошаничкој Бањи, видим себе на Голији, у столетним шумама, плућа ми се пуне мирисом четинара и тек расцветалог цвећа, у ушима ми бруји шум разгргољених набујалих потока. Помишљам и на моју вољену Италију, на тосканска брда сва у цвату, по којима бих тумарао и лутао до изнемоглости, иако одавно нисам ни млад ни витак. Ех, толико је чаробних места у свету...

Јесте, лепе приче се причају и у карантину, каже Милисав Савић, али њему су ипак драже оне које се причају на путовању, не у сну, не у машти, већ на јави. И зато држи спреман кофер поред излазних врата.