Сви људи председника

Једног од ових тропских јунских дана стиже ми позив на интервентни, црвени мобилни. Уместо освежавајућих киселих киша зачух скисељен глас Зес Бориса. Познавали смо се с часова пливања, обојица смо преферирали влажну рекреацију у купаћим гаћама. С тим што је он увек пливао с главом изнад воде не желећи да пропусти неки нови модел дводелних танги. Обавештајни подаци кажу да се – од толиких врпци које је ваљало пресећи и пустити их у рад – више пута давио. Али, увек су му прсати мушкарци давали дисање „уста на уста”. Док су прсате жене навијале, цичале и аплаудирале. Да, тешко је подносио судбину сензибилног политичара и зато ме није много зачудило када се, заобилазећи шпалир својих саветника, обратио мени за савет. А у вези са решењем загонетке зване „национално помирење”.

Када сам се уверио да је прецизно одбројани кеш депонован тамо где треба, пређох на ствар. Најпре сам објаснио Борису да ривала треба тући његовим оружјем. Не желећи да предуго трпим његово зблануто зурење, објасних му победничку шифру. Ако неко иде на тебе слоганом „Косово је Србија”, немаш времена за бекство у Европу, већ се хваташ за сламку дедукције и громко одговараш: „Србија је Косово!”. Ту се већ картографи из другог табора почињу да чешу по задњици и темену истовремено. Јер им њихово родољубље одједном поприма готово инцестуозне размере... Придржи Србију! Аха, али за коју ствар? Разумеш еротску двосмисленост, питам Бориса, све га замишљајући на корицама специјалног издања „Црвеног Бана”, уз приређивачке интервенције Радоша Љушића који се никада није палио на танге већ на једру ношњу и меснати опанак...

Е, када их довољно збуниш, онда прелазиш са речи на дела. Опет онај поглед од кога посматрач може постати разрок. ... Па, кренуо сам у даље тумачење „излазне стратегије”, делање је просто: направиш још један ДСС. Демократску странку социјалиста. Тиме избегаваш све замке неприродних коалиција, и све коцкаре држиш у истој кладионици и на истом банковном рачуну. И демократе, и социјалисте, и салонске националисте, и подрумске европејце, и народњаке без народа, и аутономаше без војводства, и сељаке са натанкираним тракторима, и пензионере са подмиреним трошковима Цобетове сахране у Алеји великана...

После овог експозеа, Борис ми на руке уручи шуштећи, зелени бонус – тако папирнат, а тако стваран...

Нисам честито потрошио ни први буџетски квартал, кадли ми опет завибрира онај црвени, the only one, мобилни. Ето га дежурни бекрија Никитовић, с пуним правом сматрајући да једини има права да ме приупита за здравље, посао и остало стање секса.

Не стигох да му реферишем ни по првој тачки, а он ми већ упути главну поруку: „Воја те тражи. Хитно је”. Тако то иде, зар не?

И, ето ме у техничком кабинету, гледам и не могу да верујем. Да ли је у питању ускрснуће или лоше варење, тек видим како Воја Поштеница, тик мени пред носом, постаје Воја Воштеница!

Онда крену да се одмотава његова мука. Ламентирајућим тоном ми је роморио о пропасти последњег бастиона легализма. Како то, упитах. А он ми плачним гласом саопшти како су ови „наши из Бондстила” извели највећу могућу превару, односно да су незванично али медијски нашироко прогласили постојање два ДСС-а! То се зове чедоморство! Јањичарство! Злочин који само потврђује оно што свака честита мислећа глава у Србији зна: ДСС је Косово.

Па, ја сам, онако за себе, још одраније сматрао да Воја предводи секту, али сада испаде да Воја, у ствари, љуља „колевку”. Васколиког преосталог српства.

Да бих утешио Мајку Нације, поменух му заштиту ауторских права. Ту се испостави да право на име „ДСС” поседује академик Матија. Одлично, охрабрих Воју, а онда му изнесох план за контранапад. Елем, академик Матија ће направити преседан и прихватити позив да гостује у „Утиску недеље”, где ће потегнути питање ауторства и плагијата пред милионском проевропском јавношћу, док ће Војини правни експерти разрадити текст тужбе која ће се експресно разматрати у Стразбуру.

На Западу нема веће светиње од својине, рекох док ми је Воја пребројавао кеш. А и они тамо добро знају чија је својина ДСС, подигао сам тон. Као што ми овде знамо чија је својина Косово, допуни ме Воја усхићено.

Док сам напуштао светачке одаје, могао сам да чујем како се бројчаник на телефону окреће. У смеру супротном од смера кретања казаљки на часовнику.

Али, то ионако више није била моја брига. Сада сам имао довољно да од Чеде купим мало белог шенгена. Тек колико да се опустим и сместим свој мозак на сигурно – пре него што отпочне нови расплет...