Мартин Лутер Кинг као Мао Цедунг

Већ је почела припрема терена на вашингтонском Потомак парку, резервисаном за највеће историјске фигуре и догађаје, а крајем следеће године убијени борац за људска права Мартин Лутер Кинг требало би да се придружи великанима Америке. Чак и да надвиси меморијалне споменике Френклину Рузвелту и Томасу Џеферсону. Но, после више деценија, откако је први пут предложено да се Лутеру Кингу подигне споменик, и дванаест година откако се почело са прикупљањем новца за фонд од сто милиона долара, сан многих Американаца о симболичном овековечењу Мартина Лутера Кинга претворио се у кошмар.

Креација је пре неколико година поверена кинеском скулптору Леи Јишину који је, под надзором тима америчких архитеката, од глине извајао горостасну фигуру (модел у пуној величини од осам метара) Мартина Лутера Кинга и послао фотографије натраг у Вашингтон на одобрење. Мартин Лутер скрштених руку, рађен по једној познатој фотографији, израста из камене громаде, а читава инсталација носи име „Камен наде”. Плејаду америчких уметника, скулптора и критичара, модел из Кине подсетио је, међутим, на кипове вођа из „тоталитарних режима”, које је народ заједно са споменицима слатко рушио по Русији, Источном блоку и Ираку. Леи Јишину пребачено је да је његов модел оптерећен „соцреализмом”, а неко се, касно, сетио да је град Пекинг истог уметника својевремено задужио да изваја споменик Мао Цедунгу, што је овај и учинио. Осим тога, како је речено, Мартин Лутер Кинг у ауторовој визији личи на црнопутог љутитог Кинеза са намрштеним борама између обрва.

Узнемирена оваквим примедбама, мало позната Америчка комисија за уметност, чије одобрење је неопходно за наставак овог пројекта, предложила је да се модел у Кини преради пре него што почне да се клеше у коначној каменој верзији. У писму упућеном у Кину истиче се да чланови комисије сматрају како „горостасне димензије и соцреалистички стил предложене статуе оживљавају жанр политичких скулптура које су недавно срушене у другим земљама”. Комисији смета и што је Кингова фигура „фронтална, крута, статична”, неки се жале што херој стоји скрштених руку (иако је ова поза прекопирана са фотографије Боба Фича), што му је поглед „челичан”, што носи одело са огромним нараменицама...

Пре него што је федерална комисија изашла са својим опаскама, Ед Џексон, шеф архитектуре целокупног меморијалног пројекта, већ је тражио од кинеског скулптора да се Кингова фигура „модификује”. Избрисане су му најдубље боре на челу, оловка му је из леве пребачена у десну руку (јер Кинг није био левак)… „Покушаћемо да модел преуредимо по жељама комисије”, каже Џексон, „али само ако уметник процени да промене не би угрозиле његову уметничку визију и интегритет самог дела.”

Из свог стана у Ћангшау телефоном се огласио и сам скулптор. У интервјуу за америчке медије подсетио је да је Америчка комисија својевремено једногласно одобрила нацрт његовог споменика. Као неосноване, одбацио је примедбе да скулптура Кинга подсећа на кипове Лењина, Стаљина или Мао Цедунга. „Култура споменика и скулптура потекла је са Запада”, каже кинески уметник, „и нема никакве разлике у креирању меморијала у социјалистичким земљама.”

Џексон се потпуно слаже са Леи Јишином: „Како је, уопште, могуће гледати на Мартина Лутера Кинга као на Садама Хусеина чији је споменик у Багдаду срушен? То је груба грешка; не мислим да ове две личности уопште могу да се доведу у исту везу.”

И Џексон и чланови федералне комисије покушавају да смире страсти и да актуелну полемику представе као редован процес до коначног стварања још једног великог споменика на најдрагоценијем простору америчке престонице, обележеном култним Обелиском. Конгрес је, уосталом, још пре две године прославио одлуку да се отпочне са изградњом меморијала црнопутом борцу за људска права, и да се он нађе у друштву са белим великанима Џеферсоном и Рузвелтом. Многи су и тада замерали што је уметник, коме је поверен овај свети задатак, Кинез. Зар за овакав подухват није могао да се нађе неки Американац, па макар он и не био црн? Питали су једни, док су други са одобравањем гледали на „пословичну америчку отвореност” и спремност да се изабере најбољи уметник, без обзира којој раси и нацији припада. Америка је, на крају крајева, преплављена кинеском робом, а дела многих кинеских уметника продају се баснословно на Сотбијевим аукцијама. Ипак, постављање дела кинеског скулптора у епицентар америчке историјске симболике најкрупнији је залогај до сада. Право на вашингтонски мол ова колосална фигура која штрчи из камене громаде биће из Кине пренесена тек када задовољи све стандарде политичке естетике Вашингтона. Ако им се Леи Јишин приволи.