Последњи заноси ДЈ

СРПСКА МОДЕРНА
Име сликарке Данице Јовановић (Бешка, 4. јануар 1886 – Петроварадин, 12. септембар 1914) везује се за генерацију српских модерниста која се школовала и своје уметничке домете постигла у периоду пред Први светски рат. Налазимо је и у женском сликарском кругу окупљеном око Бете Вукановић (1907 – 1909) заједно са Видосавом Ковачевић, Аном Маринковић и Милицом Чађевић, углавном на фотографијама и у успоменама савременика, готово без сачуваних радова насталих као школска вежба у Уметничко-занатској школи.
Знатно обимнија сећања која је 1954. године забележио новинар Вук Драговић, као и већи број фотографија и докумената и, коначно, велики број радова, илуструју нам етапу њеног минхенског школовања на Женској сликарској академији (1909 – 1914).

Из речи њених познаника из Минхена – Стојана Аралице, Живорада Настасијевића и Андре Франићевића – сазнајемо да је била ситне грађе, плавокоса и плавоока, ведре нарави и енергична, безрезервно посвећена студијама и искрени патриота. Њене пријаве у полицијском архиву у Минхену сведоче како да је лета проводила у Бешки, али се крајем јуна 1910. године одјавила ради одласка у Париз. Нема доказа да је тамо и била, као што није сигурно да је путовала на југ Старе Србије, у крајеве око Призрена (Везиров мост, Љум кула) после Балканских ратова, о чему би се могло закључити на основу призора са њених слика. У писмима која је редовно, из Минхена и Бешке, слала свом професору и на неки начин ментору Аркадију Варађанину у Нови Сад, налази се сва њена одлучност да се посвети струци која јој је "једина мила и драга – сликарству", пратимо напредовање њених студија, интересовања, бриге, сазнајемо о несрећама које је нису заобишле (смрт оца, сестре, добротворке Дане Јовановић). Та писма нам пружају и обавештења о њеним финансијама: стипендији Петроварадинске имовне опћине и помоћи Дане Јовановић из Велике Кикинде и Олге Јовановић из Будимпеште. Заправо је реч о Олги, кћерки Лазе Дунђерског, удатој Јовановић, и њеној заови Дани, али и о еманципованости и повезаности женских добротворних друштава у аустроугарској Војводини и спремности војвођанског грађанског друштва да препозна и подржи аутентичне таленте и вредности.

На фотографијама из минхенског периода на Даничином лицу је очигледна одлучност, модерна женственост оличена у строгој одећи допуњеној краватом око врата, снага налик оној на "Аутопортрету" из 1914. године, али и својеврсна лежерност и спонтани шарм младе жене решене да је њен таленат доведе до циља: дипломе академске сликарке и испуњења мисије да кроз сликарство допринесе уздизању националне свести и еманципацији женске популације у српским земљама тек ослобођеним од турске власти. Мисионарска снага избија и из педесетак њених слика, посебно оних са мотивима сељана у народним ношњама, које, као и целокупан сликарски опус Данице Јовановић, карактерише особен, енергичан потез и интензиван, богат колорит. Ове слике потврђују тачност опаске Стојана Аралице како је Даница била још ђак, "није имала своје сликарске ноте, али је страсно била заљубљена у сликарство". Ипак, неколико слика насталих 1914. године – мртвих природа и портрета – указују на пут којим би се Даничино сликарство кретало. Уз начин размишљања минхенских импресиониста, који никад не допуштају да светлост разори форму, Даници је ближи био експресивни израз, а понекад и литерарна потка немачке симболистичке школе. Ипак, највише од свега, у њеним радовима преовладава снажна индивидуална нота, страсна жеља да се знање стечено на академији преточи у лични израз, као и докази да је сликарка била на добром путу, на жалост прекинутом њеном трагичном смрћу, када је, заједно са још петоро Бешчана, стрељана у подножју Петроварадинске тврђаве 12. септембра 1914. године. На месту где су аустроугарски војници тога дана стрељали шесторо угледних Бешчана и многе друге становнике Срема, како би послали упозорење бунтовном становништву, данас се налази спомен-обележје. Студенти новосадске Академије уметности свакодневно пролазе поред њега, вероватно не знајући да оно означава не само велику људску трагедију, већ и једну од многих трагедија нашег сликарства. Даничином смрћу, породица Јовановић је претрпела огроман губитак, Бешка је изгубила своју прву и до сада једину академску сликарку, а српска ликовна уметност особену личност и ауторку која је, мада тек на прагу стварања, својим талентом и остварењима обезбедила значајно место међу савременицима.

Личност и дело Данице Јовановић су тек пре нешто више од две деценије отргнути од заборава. У међувремену су обједињени многи расути делови њеног опуса, пронађене су фотографије снимане у Минхену и Бешки, а откривено је и неколико значајних архивских докумената. Захваљујући свим тим открићима, изложба радова Данице Јовановић у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, као и монографија која ће за месец дана изаћи из штампе, донеће доста измењену слику о овој ауторки и одредиће њено право место у српској ликовној култури.