Самозаштита им је у генима

Прича је прилично бајата, а у време кад је потписник ових редова први и једини пут био у НР Кини, уз сва она чудеса што су гости тамо видели, није деловало да је вредна новинарског труда. Било је то уочи 29. Летњих олимпијских игара.

Данас, кад су Кинези успели да преброде готово све недаће изазване појавом новог вируса корона, и када своје искуство деле с читавим светом, прича о необичном обичају везаном за ношење маски преко лица добила је пун смисао.

Део гардеробе

Пекинг је тих дана наочиглед света постајао најмодернија метропола: нестајали су прастари хутонзи, а освитали велелепни квартови, некада тесни сокаци су се преметали у широке авеније, нова здања, која некад нису смела бити виша од црвених зидина Забрањеног града, парала су небо, бицикле или рикше одменили су луксузни аутомобили, а број житеља престонице преко ноћи се удвостручио на 16 милиона душа. Предвиђања мудрог Денга Сјаопинга да ће нова Кина у три скока престићи остатак света испуњена су неочекивано брже, и то као један џиновски корак, а рок – до 2028. године – остварен је бар две деценије раније.

И људи су били другачији, ни налик оним холивудским карикатурама. Срдачни, насмејани, разговорљиви, предусретљиви... па и лепши. Уосталом, само неколико месеци раније Џанг Зилин, просечно лепушкаста секретарица из Пекинга, овенчала се круном – мис света!

Било је новинарског посла онолико, и за писање, и за сликање, али тек када је колега фотограф почео да разврстава снимљени материјал, уочило се да ваљда сваки десети становник Пекинга преко уста носи заштитну маску! Ону белу, хируршку.

И наравно, прво што је „обавештенима” пало на памет било је да је птичји грип (A H1N1), који је 2005. престравио Запад, тих дана коначно стигао и до Кине.

Можда бисмо и данас били робови те заблуде да нам Петар Илић, тадашњи дописник „Политике” из НР Кине, није објаснио шта је и како је. По његовим речима, Кинезе су, уз пусте ратове, понекад заскакале и епидемије заразних болести, нарочито када су стигли британски колонизатори. Неке на западу безазлене редње, на истоку су имале трагичан биланс, а кинеска традиционална медицина није познавала никакав лек за масовне инфекције: акупунктура се изучава на престижним светским универзитетима..., али не може се иглама на вирусе!

Те страшне епидемије су код житеља Кине устројиле нека, нама до јуче, непозната правила. Пре свих оно о самозаштити. Не због претераног алтруизма, превелике бриге за комшилук, већ из сасвим практичних разлога: болестан човек не може да ради кад и колико се мора, а то се одмах одражава и на породицу. Или, у преводу на српски језик, најтежа и најсмртоноснија је епидемија глади. Зато су некада лице, уста и нос крили иза марама, а данас су их заменили хируршким и другим маскама. Носе их чак и када је реч о најбезазленијој прехлади, реуматским боловима, кожним променама, стомачним тегобама... Ето како је маска постала део фолклора, такорећи „народна ношња”, а превенција – заштитити друге од себе и себе од других – разлила се оноликом земљом.

Влада НР Кине донела је низ мера поводом епидемије што је букнула у Вухану, а први пут и ону која се тиче обавезног ношења заштитних маски, па се сматра да је, заправо, намењена не-Кинезима, странцима којих је све више, а још не знају за нека одавно устројена правила или обичаје.

Инат и небрига

И наша влада чини исто, али не због не-Срба, због туриста којих ћемо се ове године свакако ужелети, већ због домаћег становништва, коме је инат једна од основних обележја карактера.

Иако је оних који не поштују правила понашања у случају епидемије и проглашеног ванредног стања наизглед много, њих је заправо мало, а број би им се могао изразити у промилима, само што је њихова обест свим разумним људима уочљивија. Када друштво игра кошарку у паркићу без икакве заштите или када њима слични безбрижно шетају по улицама наочиглед оних „маскираних”, то није храброст, већ понижавајуће омаловажавање. А испаштаћемо – сви.