Убрзање постојећих трендова

Ствар је у основи једноставна. Од првог дана порука лекара била је јасна – држите физичко одстојање од других људи, перите руке често и темељно, не додирујте уста, нос и очи ако пре тога нисте опрали руке. Када би сви људи могли да се стриктно придржвају ових упутстава вероватно не би ни било епидемије.

Проблем је, међутим, што ова једноставна упутства није лако пратити. Људи су друштвена бића која имају потребу за блискошћу с другим људима. Многе природа посла упућује на блиски контакт с другима. Навике стицане током читавог живота није лако одбацити преко ноћи. Потребна је огромна концентрација да не пружимо једни другима руку при свакодневном сусрету, да блиског рођака или пријатеља не пољубимо након дуге раздвојености или да унуци не полете у загрљај бабама и дедама. Неразјашњена навика да се у продавници или на пијачној тезги опипа сваки артикал и свака јабука пре него што се ставе у корпу, или још загонетнији порив да се дише за врат купцу који се налази у реду испред не произлазе из људске природе, али су такође дубоко усађене у свакодневно понашање, па ни њих није лако одбацити.

Експоненцијални раст броја инфицираних не оставља довољно времена да већина људи одбаци дуго стицане навике чак и када су свесни њихове штетности. Необразложени оптимизам да ће, упркос очигледној аљкавости и непридржавању основних правила, вирус мимоићи баш нас додатно погоршава ситуацију. Из тих разлога велика је вероватноћа да ће број оболелих који траже болничку негу, макар и не био процентуално драматичан, у апсолутним бројевима премашити расположиве капацитете које здравствени систем једне земље има на располагању.

Једини начин да се избегне оваква ситуација јесте да се створе импровизовани болнички капацитети и да се радикалним мерама спречи контакт између људи како би се епидемија успорила и омогућило да број заражених и болесних ни у једном тренутку не буде толики да превазиђе капацитете здравственог система.

Назависно од тога о којој земљи је реч, као и без обзира на то да ли су на челу тих земаља левичарске или десничарске владе, сви – уз одређене нијансе које зависе од локалних специфичности – спроводе исту политику која треба да доведе до физичког дистанцирања. Србија у том смислу није изузетак. Дисциплина и стрпљење представљају једини рационалан одговор у оваквој ситуацији.

Све што је од избијања пандемије речено изван и преко овога могло би се сматрати наглабањем, које је имало циљ да се попуне новински ступци и емисије електронских медија. Једно од таквих наглабања је и питање којим ћу се овде бавити: Какав ће бити свет након пандемије?

Пре свега, још током трајања пандемије може се очекивати снажан притисак са многих страна да се ова криза искористи за промоцију различитих идеолошких, политичких и пословних интереса, који се међусобно преплићу.

На унутрашњеполитичком плану, посебно у развијеним западним земаљама, водиће се борба око питања каква и колика треба да буде улога државе у будућности. Уколико превлада став да људи нису довољно самосвесни и самодисциплиновани, велики су изгледи да ће ојачати они актери који се залажу за већу контролу државе над понашањем грађана. То би се могло одразити на организацију и регулацију друштвених односа. Јачање улоге државе отворило би огроман простор за даље јачање ИТ сектора, који би могао да постане носилац развоја софистицираних система контроле и надзора на даљину. ИТ сектор ће, независно од тога, имати кључну улогу и у развоју система за обављање и контролу рада на даљину, који је популаризован током ове кризе. Као резултат тога доћи ће до даље атомизације друштва, а интеграција и регулација све више ће бити у сфери виртуелних система комуникације и контроле.

Овакав развој вероватно ће изазвати отпор различитих друштвених група и покрета који ће се залагати за старе либералне вредности и обрасце друштвеног организовања, па се могу очекивати мање или веће турбуленције и сукоби на унутрашњем политичком плану. Међутим, без јасне свести о контексту и изворима напетости, као и без адекватних ресурса, захтеви и борба ових група тињаће, уз повремена распламсавања, без већих изгледа на успех.

Паралелно с унутрашњим сукобима, одвијаће се борба око тога ко ће бити носилац, односно ко ће имати одлучујућу контролу и убирати профит од ових технолошких промена. У том смислу, будућност ће бити обележена снажном конкуренцијом између привредних сектора, компанија и држава за глобални примат.

Како сада ствари стоје, ова криза ће само убрзати постојеће трендове, од којих су најважнији: даља атомизација друштава и све очигледније затварање појединаца у уске (виртуелне) групе поверења; јачање државне контроле и све доминантнија улога ИТ сектора; појава спорадичних политичких сукоба унутар земаља; премештање центра светске моћи са Запада ка Далеком истоку.

Професор на Филозофском факултету у Београду
 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa