Више људи него песка

Делиблатска пешчара – Овако није било ни за првомајске уранке када овде нагрне огроман број излетника, кажу чувари шума и заштићеног дела Специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара”, које од првих дана ванредног стања опседају посетиоци из свих крајева јужног Баната, па и Београђани, Смедеревци... Толико народа овде нису видели никада, и то у свим деловима „песка”, а што је најгоре, додају, нису имали шетаче у одељењима резервата, дубоко у централним деловима шума. Колико год заталасана банатска Сахара била велика, а има 35.000 хектара, изгледа да су утабане и безбедне маршруте постале тесне, па се заобилазе еко-стазе и одморишта.

Идиличне слике уточишта у природи претвориле су се у ванредно стање унутар ванредног стања, упозоравају шумари, који све чешће проналазе тињајуће опушке, распаљене роштиље, дими се на све стране, те су забележили и неколико мањих пожара у насељу Девојачки Бунар, на два метра од борове шуме, које су сами морали да гасе јер, кажу, док би ватрогасци стигли било би већ касно. Дежурства Шумске управе Банатски Карловац ЈП „Војводинашуме” су појачана, упозорења свакодневно на снази, а извештаји пуни забрињавајућих података о понашањима посетилаца, али и људи који овде имају викендице у које су се такорећи преселили до даљњег.

На супротној страни највеће континенталне а банатске пешчаре, у делу Леанка, слика нешто другачија. Овај део пешчаре није под таквом опсадом сеоба из градова, мада су и овде готово све викендице пуне тренутно неупошљеног света на корона распусту. Супружници, просветни радници, Снежана и Мирча Брзован из Долова, које се ослања на ободе банатске Сахаре, спокојни су као никада и хвале се да стижу да ураде све натенане и оно што иначе тиче посла у сеоској школи не би могли.

„Орезали смо воћке, нађубрили и загрнули их од јутарњег мраза и окречили стабла због штеточина. Сејемо башту, много је посла и око наше мале ергеле коња, чистимо делове пашњака за њихову испашу и уређујемо стазу за тренинг. Другим речима, не стајемо док траје овај за нас корона распуст, који скоро да нам је добродошао јер смо се наспавали, читамо, а када смо у селу и при интернету спремамо часове и писмене задатке за наше ученике”, прича Снежана Брзован, која каже успе и да изађе у сусрет комшилуку, махом старијим људима, којима стигне да спреми и нешто кувано или набави потрепштине кад оде до села.

Да селидба у „пустињу” и није тако оригинална идеја показује овде и интересовање кампера, али и новопечених викенд-туриста, који би да унајме простор, кућицу, бунгалов штагод, само да бар мало побегну из града, у слободно кретање. Овде пак кажу да слободних капацитета нема, а није ни згодно, а још мање безбедно у ово време имати госте било које врсте.

Но, гостију који то више и нису пуна су и села овог дела Баната. Истине ради, савремена миграција становништва на релацији град–село није почела ванредним стањем, али је оно систематски попунило и најудаљеније делове региона. Одавно су грађани открили лепоту идиличног живота у овдашњим селима, у којима се за мале паре могу купити куће велике квадратуре, читава имања и још понеки запуштени салаш. У оштрој конкуренцији стрмоглавог пада вредности некретнина широм руралне Србије „најбоља” понуда је ипак у богатом Банату. Већ су Иванову, Црепаји, Самошу, Омољици, Баваништу, Долову за багателу од неколико хиљада евра отишле „најбоље” родитељске куће које су зврјале празне на десетинама ари земље, а показало се и добродошле у бегу од пандемије, па су се насеља од једва хиљаду мештана последњих месец дана готово удвостручила.