Više ljudi nego peska

Deliblatska peščara – Ovako nije bilo ni za prvomajske uranke kada ovde nagrne ogroman broj izletnika, kažu čuvari šuma i zaštićenog dela Specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara”, koje od prvih dana vanrednog stanja opsedaju posetioci iz svih krajeva južnog Banata, pa i Beograđani, Smederevci... Toliko naroda ovde nisu videli nikada, i to u svim delovima „peska”, a što je najgore, dodaju, nisu imali šetače u odeljenjima rezervata, duboko u centralnim delovima šuma. Koliko god zatalasana banatska Sahara bila velika, a ima 35.000 hektara, izgleda da su utabane i bezbedne maršrute postale tesne, pa se zaobilaze eko-staze i odmorišta.

Idilične slike utočišta u prirodi pretvorile su se u vanredno stanje unutar vanrednog stanja, upozoravaju šumari, koji sve češće pronalaze tinjajuće opuške, raspaljene roštilje, dimi se na sve strane, te su zabeležili i nekoliko manjih požara u naselju Devojački Bunar, na dva metra od borove šume, koje su sami morali da gase jer, kažu, dok bi vatrogasci stigli bilo bi već kasno. Dežurstva Šumske uprave Banatski Karlovac JP „Vojvodinašume” su pojačana, upozorenja svakodnevno na snazi, a izveštaji puni zabrinjavajućih podataka o ponašanjima posetilaca, ali i ljudi koji ovde imaju vikendice u koje su se takoreći preselili do daljnjeg.

Na suprotnoj strani najveće kontinentalne a banatske peščare, u delu Leanka, slika nešto drugačija. Ovaj deo peščare nije pod takvom opsadom seoba iz gradova, mada su i ovde gotovo sve vikendice pune trenutno neupošljenog sveta na korona raspustu. Supružnici, prosvetni radnici, Snežana i Mirča Brzovan iz Dolova, koje se oslanja na obode banatske Sahare, spokojni su kao nikada i hvale se da stižu da urade sve natenane i ono što inače tiče posla u seoskoj školi ne bi mogli.

„Orezali smo voćke, nađubrili i zagrnuli ih od jutarnjeg mraza i okrečili stabla zbog štetočina. Sejemo baštu, mnogo je posla i oko naše male ergele konja, čistimo delove pašnjaka za njihovu ispašu i uređujemo stazu za trening. Drugim rečima, ne stajemo dok traje ovaj za nas korona raspust, koji skoro da nam je dobrodošao jer smo se naspavali, čitamo, a kada smo u selu i pri internetu spremamo časove i pismene zadatke za naše učenike”, priča Snežana Brzovan, koja kaže uspe i da izađe u susret komšiluku, mahom starijim ljudima, kojima stigne da spremi i nešto kuvano ili nabavi potrepštine kad ode do sela.

Da selidba u „pustinju” i nije tako originalna ideja pokazuje ovde i interesovanje kampera, ali i novopečenih vikend-turista, koji bi da unajme prostor, kućicu, bungalov štagod, samo da bar malo pobegnu iz grada, u slobodno kretanje. Ovde pak kažu da slobodnih kapaciteta nema, a nije ni zgodno, a još manje bezbedno u ovo vreme imati goste bilo koje vrste.

No, gostiju koji to više i nisu puna su i sela ovog dela Banata. Istine radi, savremena migracija stanovništva na relaciji grad–selo nije počela vanrednim stanjem, ali je ono sistematski popunilo i najudaljenije delove regiona. Odavno su građani otkrili lepotu idiličnog života u ovdašnjim selima, u kojima se za male pare mogu kupiti kuće velike kvadrature, čitava imanja i još poneki zapušteni salaš. U oštroj konkurenciji strmoglavog pada vrednosti nekretnina širom ruralne Srbije „najbolja” ponuda je ipak u bogatom Banatu. Već su Ivanovu, Crepaji, Samošu, Omoljici, Bavaništu, Dolovu za bagatelu od nekoliko hiljada evra otišle „najbolje” roditeljske kuće koje su zvrjale prazne na desetinama ari zemlje, a pokazalo se i dobrodošle u begu od pandemije, pa su se naselja od jedva hiljadu meštana poslednjih mesec dana gotovo udvostručila.