У четири зида

Не треба трошити превише речи на објашњавање због чега је ово највећа криза и највећи изазов који нас је задесио у дужем временском раздобљу. Нећу да отварам „велике” теме о којима се стално пише и разговара (како ће изгледати светски поредак кад пандемија вируса корона прође, шта ће бити с глобализацијом, какве ће бити економске, а какве демографске последице). Уместо тога, „копка” ме да истражим како функционише друштвени живот, односно како се људи понашају у доба (само)изолације. Занима ме како проводе време, о чему размишљају, о чему и с ким разговарају. Које теме превладавају? Преко којих извора се информишу?

Наравно, како неко проводи време зависи од неколико основних фактора: да ли је евентуално заражен или му је неко од ближњих заражен; да ли иде на посао или ради од куће, да ли страхује од губитка посла или га је, нажалост, можда већ изгубио; да ли је особа сама или живи с неким, какви су односи унутар заједнице, каква је материјална ситуација и да ли неко уопште има свој дом... Кад се ови структурални услови помере у страну, улазимо у домен карактера, идеолошког опредељења, склоности и интересовања, који дефинишу начин провођења времена у (само)изолацији.

Тешко је доносити процене о томе како људи заиста сада проводе време, јер не можете да видите њихову животну динамику и да на тај начин проверите оно што вам говоре (то бисте, социолошким речником речено, могли у регуларним условима да учините ако бисте применили метод посматрања). Дакле, емпиријско истраживање је сада доста сужено на постављање питања (и то без односа лицем у лице). Оно што такође може да се уради јесте да се окрене перспектива, па да се уместо потражње погледа понуда. Понуда садржаја може много да нам каже о томе на који начин људи испуњавају дане кризе у својим домовима. Ево неких основних увида кад је реч о медијској и (пре свега) интернет понуди.

Немали број садржаја промовише рад на себи, интроспекцију, позитиван начин размишљања, емотивно повезивање с другима... Самоизолација се представља као прилика за напредак. Иако може бити корисно да се скреће пажња с лоших вести које допиру до нас из различитих извора информисања, као и да се укаже на то да изолација може бити прилика за лични развој, ипак треба бити опрезан са наметањем овог, или било којег другог сличног модела. Људи се у том погледу заиста много разликују. Неко је склон да прихвати такве савете, а неко има сасвим другачије становиште и другачије потребе, па мотивациони позиви на рад на себи у току пандемије могу бити доживљени као прилично иритантни или само бесмислени. Такође, не теба заборавити да нису сви у могућности да се окрену оваквом начину провођења времена и треба имати на уму структурална ограничења о којима сам већ говорила. У сваком случају, различите опције су у реду, само се треба суздржати од наметања свог модела другима.

С друге стране, интернет и иначе врви од друштвено проблематичних садржаја који се своде на вређање, оптуживање и ширење дезинформација, а у доба кризе то је још израженије. Ко год је ових дана завирио на друштвене мреже могао је да види да немали број људи користи прилику да, или отворено вређа, или да уз помоћ различитих теорија завере пласира идеје које могу бити безбедносно опасне. Један такав пример је феномен који се недавно појавио, а односи се на ксенофобичне и расистичке коментаре о мигрантима, који се у тим наративима посматрају као посебна пандемијска претња или и више од тога. Не улазећи сада у тему о изазову савремених миграција (то је вишеслојна и озбиљна тема), овим примером само желим да укажем на један од начина како се акумулирају негативна осећања. Наравно, тим примером се нипошто не исцрпљује листа различитих тема које на овакав начин привлаче пажњу.

На крају, интернет је простор и за (здраве) политичке дебате и размимоилажења, критичко промишљање и „укрштање” аргумената, дељење научних текстова и интервјуа лекара из различитих делова света који говоре о пандемији, за слање порука подршке на локалном или глобалном нивоу, објављивање личних искустава, прослеђивање корисних информација, организовање акција за пружање помоћи... Ту је и мноштво сјајних културних и забавних садржаја, који су сада доступни онима који иначе не би могли да их приуште.

Било како било, никоме сада није лако, само је некима мало (или много) теже. Свако ће одабрати ону стратегију провођења времена у четири зида која му највише „лежи” и која му је доступна. Нема једноставног и истоветног „рецепта” како да се психолошки носимо са овим стресом. Једино о чему заиста морамо да водимо рачуна су други људи. Социјална дистанца се подразумева, али, поштујући то основно правило, могућности за пружање помоћи онима који су у већој невољи од нас су велике.

Одељење за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa