БИТЕФ, тајна историја света

ИНТИМНИ ПОРТРЕТ
Хајдегер говори: "Ваљаност једне мисли није у ономе шта она каже, већ у ономе што оставља неизречено, а ипак га осветљава наговештавајући га на начин који није својствен исказивању."
Говорити о БИТЕФ-у за мене је увек промишљање, не фестивалског програма те године када о њему пишем и говорим, већ читавог његовог трајања – 41 година и... даље. То промишљање бави се увек представом и публиком и vice versa. Трагам за дилаторном енергијом између глумаца, њихових партнера и гледалаца. Фестивалске дане сматрам дужим – њихово трајање се не мери сатимa, већ резултатима театротерапије и дилаторне енергије која ће се остварити на представи, у граду, у становима публике пре и после представе, пре и после фестивала.

Данас, у време либералног капитализма, када се постављају с правом брехтовска питања – како да се учини упадљив метеж нашег несрећног времена? Морални захтеви за читав живот, а хлеба за пет сати? – може се поставити питање: Шта је БИТЕФ мени, шта сам ја БИТЕФ-у?

Мислим на Лава Толстоја који је, по писању великог позоришног редитеља Николаја Јеврејинова, увек када је био болестан користио сопствени метод – ментално превазилажење бола. "Замисли да си здрав и да се као такав понашаш." Велики писац Толстој.

Никада, ни болестан, није имао тешкоће да глуми улогу особе која се добро осећа. И ту је улогу играо са спретношћу глумца, који ако га изненада болест нападне током представе, наставља да глуми као да се ништа није догодило и превазилази ту своју слабост захваљујући преображавајућој енергији улоге коју игра.

Аристотел у свом учењу о катарзи веома цени терапијску вредност добро постављене трагедије. Тако да присуство позоришном чину чини да они који су неосетљиви према сопственим патњама или патњама ближњих бивају излечени од своје безосећајности, а они који су способни да саосећају с ближњим прочишћени сваког осећања или мотива егоизма.

Николај Јеврејинов, још 1930. године, истражује позориште у животу или како би се то данас назвало естетиком свакодневног живота, и даје пример театротерапије:

"Не осећате се добро. Осећате се уништеним. Лице вам је бледо, пробудили сте се и устали нервозни и безвољни.

Уморни сте, каже лекар, потребан вам је одмор. Путовање би вам пријало – идите у Италију, Шпанију, Египат.

Следите овај савет. Путујете. Враћате се са пута – много сте боље.

Путовањем, оставили сте иза себе све ствари према којима више нисте били у стању да заузмете промишљено посматрачки став.

На путовању сва непозната лица, другачија одела, различити језици, различити гестови – зар се не намећу вашој пажњи као једна чисто позоришна појава."

Јеврејинов, осећајношћу великог позоришног редитеља зна да је оздрављење путнику донела магија позоришта, а не само ваздух, море, поднебље.

Када мислим о БИТЕФ-у увек мислим на магију позоришта – на оздрављење – ни на шта друго.

Позориште и његова дилаторна енергије стварају нову скалу осећања, нову заинтересованост за живот, једну нову жељу да живите.

Сусрет са сваком новом трупом, другим људима, њиховим језицима, њиховом енергијом давања на сцени увек ме води процесу који ми је бескрајно потребан, а то је стално самопреобраћивање.

Да, БИТЕФ ми у томе помаже, не само помаже већ даје крхку прилику неочекиваног сусрета у коме ће се изградити индивидуална – тајна историја света.

Гледам девојчицу и машем јој, она се игра на платоу испред Атељеа 212, она проматра светлост, људе, њихову разнобојну одећу, она прислушкује њихове разговоре који су и на језицима које она не зна, али њој то знање није ни потребно, она не гледа представе – тада, она проматра само публику и извођаче – пре и после представе... радује се, дрхти, скаче, осећа да јој је боље, него других дана у години, то време када је та светлост и те огромне групе људи који се мешају сматра посебно важним данима у години.

Њено бисмо стање могли дефинисати као сазревање – процес који води озарењу.

Као ђак, гледа представу "Сан летње ноћи", Питера Брука... После представе остаје у сали позоришта и шири руке између простора сцене и публике, осећа се необично здравом. Сигурна је да је пронашла место у коме може да покуша да буде верна себи.

Студира – на БИТЕФ-у и даље излази ван граница себе, пребродити немоћ, остварити се, испунити се.

Са БИТЕФ-ом годинама трага у простору града Београда, ваја простор, откривајући нова места, и оживљава позоришни чин – глумци и публика.

Пажљиво посматра, зна да је сада важно да овлада уметношћу посматрања и да није важно како она изгледа, него шта је видела и како то показује. Зна да је вредно да се зна оно што она зна. И зна да ће је посматрати да би видели да ли је добро посматрала.

За време БИТЕФ-а веома се добро осећа, коса јој је сјајнија, а глас топлији, чини јој се да боље разуме своју мајку.

Године пролазе, она више није дете јер јој се мајка преселила у пространства елеузинских поља, сад је она – мајка и стално јој је пред очима светлост и она девојчица која је гледала фотографије представе APOCALIPSIS CUM FIGURIS, у режији Јежија Гротоског и која никада неће заборавити фотографију – помешана лица извођача, и лица публике која их у истом простору проматра и своје прво размишљање о глумцу као о живој вези са људима.

И данас, дише дубоко и док проматра представе и публику БИТЕФ-а 2007. године до ње допире болна музика – валцер из Канторове представе – "Мртви разред" – игране у јесен 1978. године у оквиру Битеф-а и она се присећа текста Јежија Гротовског, који је наступио на једном од првих БИТЕФ-а и који је ту, у Београд, дошао да види цео свет западног позоришта и који је са БИТЕФ-а отишао право у свет.

Материја својствена позоришту, његова својеврсна партитура, неприступачна другим уметностима, јесте партитура људских импулса и реаговања, психички процес, изазван телесним и гласовним реакцијама људског бића – у томе је суштина позоришта.

Када мислим шта је БИТЕФ мени, а шта сам ја њему – увек мислим на покушај да се буде искрен и телом и пути, да је то сусрет са људском природом, заједничко поништење страха, излазак изван граница себе, побеђена немоћ.

Лекар каже да имам тешку, прехладу, и да морам да останем у кући ако желим да се излечим. Желим да се излечим.

Не остајем код куће. Одлазим на представу "Магбет", позоришта из Диселдорфа, редитељ Јирген Гош, фестивал БИТЕФ 2007.