Босна у доба пандемије

У БиХ је на делу ванредно стање плус. Због пандемије је уведено и у другим земљама, али Босна се и без ковида 19 још од почетка деведесетих година прошлог века налази у перманентном ванредном стању.

Треба ли уопште подсећати у чему се то огледа? БиХ као целина једва да функционише, представници три народа и два ентитета делују као рогови у врећи, наизменце блокирају заједничке институције, нема консензуса о кључним питањима унутрашње и спољне политике. Уз то хронично ванредно стање, сада се „накачило” и акутно ванредно стање.

Илузионисти јединствене Босне понадали су се да ће заједнички непријатељ ујединити три народа и два ентитета и збити босанске редове пред заједничким спољним непријатељем ковидом 19, који је стигао из глобализованог света.

Неки су веровали да ће акутно ванредно стање анулирати, или барем у други план потиснути хронично ванредно стање, уз мало солидарности само на кратко време. Ако ништа друго, могло се очекивати да је БиХ, живећи 25 година у ванредном стању, стекла имунитет и да ће утолико рутински пребродити ово само пролазно ванредно стање.

Ништа од тога се није десило. Напротив, догодило се „ванредно стање у ванредном стању” или „ванредно стање на квадрат”. Актуелно краткорочно ванредно стање дало је додатну мотивацију и енергију оном старијем, дугорочнијем.

Већ после првих случајева инфекције у Српској, када је зазвонило на узбуну, српски члан Председништва БиХ затражио је проглашење ванредног стања, али пошто је ковид 19 на путу у Федерацију каснио неколико дана, бошњачки колега је одбио иницијативу. Влада у Бањалуци је на то прогласила „ванредну ситуацију” у Српској, а онда је дошло до трагикомичног крешенда. Посланичка група СДА у ентитетској скупштини ставила је вето „због угрожавања бошњачког националног интереса”. Пазите, реч је о бошњачким политичарима који породично живе у Српској, а блокирали су борбу против ширења епидемије у властитој кући, у предузећу у којем им раде жене, у школи коју им похађају деца, да би заштитили свој витални национални интерес.

Наравно, није остало само на томе. Пошто је председник Србије огласио да је земља добро опскрбљена храном, тако да може да помогне и суседима угроженим пандемијом, општина Горажде у ФБиХ (99 одсто бошњачка), обратила се за брашно, које јој је промптно испоручено. А онда су бурно реаговале бошњачке организације ветерана рата 1992–1995. и начелника Горажда оптужиле за издају због сарадње с агресором. Спасло га је што је одлуку о „велеиздаји” поделио са извршним одбором и скупштином општине.

Ево још неколико илустрација како у Босни функционише менаџмент ванредног стања, који је по дефиницији треба да буде брз и ефикасан, попут ургентног центра или ватрогасне станице. Кризни пакет ММФ-а од 330 милиона КМ изазвао је конфликт у врху БиХ: у Федерацији сматрају да треба применити формулу поделе на две трећине наспрам једне трећине, док српски члан Председништва БиХ сматра да је епидемија подједнако погодила оба ентитета. ФБиХ је од 21 милиона КМ намењених општинама за српске повратничке општине предвидела мрвице, а за Гламоч ни марку, па су и ова средства блокирана. Српски члан Председништва БиХ упозорио је да због економских последица борбе против пандемије Европска централна банка и Федералне резерве САД емитују новац без икаквог покрића, а БиХ не користи ни оно за шта има покриће, те је затражио од Централне банке БиХ 450 милиона евра вишка изнад покрића конвертибилне марке, али га Бошњак и Хрват нису подржали. Џаферовић је злоупотребио позицију председавајућег у ванредном стању и заказао комеморацију у Поточарима и, уз нос Србима, позвао Мила Ђукановића.

Касније је понешто и превазиђено, али нови инциденти се гомилају из дана у дан, јер капитал узајамног поверења као да никад није ни постојао. Политички и економски односи у БиХ „у време короне” неодољиво подсећају на односе република и покрајина, народа и народости пред крај СФРЈ. Функционишу само ентитети и кантони. Разлика је што је спољни фактор Југославију хтео да уништи, а Босну хоће да спасе.

Не може се рећи да је у ЕУ и у САД ковид 19 напао здрав организам, али опет има разлике. У Босни постоје два паралелна ванредна стања, од којих ће ново проћи, а старо остати. На евро-америчком Западу пандемија је разголитила неолиберални глобализам. Индивидуални егоизам прерастао је у себичност народа и националних држава, те уздрмао све наднационалне институције и организације. Али, након првобитне конфузије и расула, спрега финансијске и политичке олигархије лако се споразумела да економске последице ванредног стања, које њих једино и брину, реши штанцовањем 5,5 трилиона фиктивних долара и евра. БиХ, међутим, због хроничног ванредног стања није у стању да прими и подели сићу која је додељена периферији и наставиће да болује од свог неизлечивог „босанског вируса”.

Уосталом, на јесен ће локални избори, а у изборној сезони „босански вирус” набуја, баш као што зимска сезона погодује ширењу респираторних инфекција, попут грипа и ковида. Кажу да после пандемије „више ништа неће бити исто”. Можда у свету и неће, ал’ у Босни богме хоће.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa