Карантин на граници Истока и Запада

„Сва роба, пошта, путници који су долазили из Турске улазили су у спољни Контумац. Ту су их прегледали лекари не додирујући их. Испитивали су их о симптомима на кугу, колеру, богиње... У случају да су имали знаке неке заразне болести задржавани су и изоловани у бараку на обали Дунава. Ако је болесник био лакши, пребациван је у лазарет који се налазио на месту где се отприлике данас налази болница.”

Ово је одломак из књиге „Хроника Земуна од праисторије до 1871. године” чувеног хроничара Земуна, покојног Бранка Најхолда. Захваљујући његовој супрузи Бојани Ивановић, добили смо причу о карантину који је на простору Земуна постојао дуже од 150 година.

Кроз Контумац, односно карантин, прошли су сви они који су из Турског царства ишли на запад – у Аустрију, Аустријско царство или Аустроугарску. Једна од основних мера заштите од заразе и тада је  била изолација, а она је некада трајала и по 52 дана. Ову линију, што је раздвајала Исток и Запад, прелазили су вожд Карађорђе, Јоаким Вујић, француски писац Алфонс де Ламартин… И Вук Стефановић Караџић био је чест гост земунског карантина и ту је 24. априла 1832. године написао Писмо кнезу Милошу.

Контумац или пропусна станица био је део кордона – најважније граничне службе према Турској 1699. године. Кордон је био систем зидних чардака и колиба изграђених по узору на римски лимес на коме се чувала граница од нелегалних прелазака и преноса куге.

Контумац у Земуну изграђен је 1730. у југозападном делу града, на месту где су сада Градски парк, факултет и Гимназија. У почетку је овај карантин био део Контумаца у Бановцима и њиме везан дубоко ископаним јарком кроз који су могла да прођу кола натоварена робом и људима. А од 1787. године преузима примат земунски Контумац ограђен стубовима и даскама. Унутра је подигнут систем зграда, бунар, штала... По налогу Марије Терезије 1746. изграђено је још објеката, а 1776. године ископан и дубок јарак око њега. У карантин се улазило са четири места и на сваком је постојао мост који се могао лако срушити.

Уочи рата са Турском 1785. изграђен је високи зид са пушкарницама и капијама чији се остатак може видети на углу данашњих улица Вртларске и Гундулићеве.

Сви здрави путници су у Контумацу били у карантину, а задржавали су се зависно да ли је зараза била близу или далеко од кордона. Умрли су сахрањивани на такозваном кужном гробљу на Калварији.

Карантин је у почетку трајао 52 дана, а од 1780. године од три до 21 дана. Путници су смештани у колибе са по четири собе и два огњишта. Ти објекти су се налазили, отприлике, где је данас главна алеја парка. О контумацима се бринула послуга која им је доносила храну, али им се није смела примицати.

„На месту данашње гимназије налазила се гостионица која је имала три собе, кухињу, точионицу, бакалницу, спремиште за маст, подрум за 300 акова вина (аков – 54,3 литра), пекару и стају за 12 грла стоке. Из једног уговора из 1818. види се да је гостионичар могао контумацима и Земунцима продавати храну и пиће. Контумаци су сами плаћали храну и огрев. Чим би се смркло, апсанџије би са спољне стране затварале капије и гостионицу”, забележио је Најхолд.

Приспела роба и пошта смештане су у магацин, а онда их је посебно људство чистило. Кафа, пиринач и други зрнасти артикли распакивани су и изношени под надстрешницу где су се ветрили три недеље. Џакови од текстила полагани су у воду, а ако се омот није могао опрати спаљиван је. Вуна, крзна, сирова свила и плетиво, тканине, кожа и слична роба за коју се зараза лако хватала задржавана је и по шест недеља. Преглед памука био је најопаснији. Радили су га нарочити људи. Чим би стигао, вадили су га из врећа и преметали рукама голим до рамена. Затим су одлазили у Контумац и чекали да ли ће се појавити зараза. Дешавало се, мада ретко, да су ови прегледачи памука за професију давали и живот.

Злато и чврсти предмети испирани су у сланој води и сапуници. За чишћење писама испрва је коришћено сирће, али се показало као лош избор па су писма отварана и држана изнад сирћетне паре што је отварало простор и за шпијунажу.

„Директор земунског Контумаца Блау послао је 11. новембра 1829. године у Београд, за српски контумац једну дрвену каду са три одељења и гвозденим обручима за кађење писама, затим гвоздену кадионицу, мали мех за дување ватре и гвоздену решетку на којој стоје писма. У кади су две материје, од којих се једна употребљава за кађење писама, а друга за кађење колиба у којима ће људи становати. Смеса за дезинфекцију просторија састојала се из шалитре сумпора, шпанске смоле и стиракса”, стоји у тексту „Политике” који је Најхолд уврстио у своју књигу.

Постепено укидање целог кордона почело је 1. маја 1869. године и трајало све до 1883. Највећи део зграда срушен је седамдесетих и осамдесетих година 19. века, а две преостале, где су се налазиле Среско посланство и жандармерија уклоњене су 1953.

Парлаторија место за разговоре

На месту данашњег дечјег игралишта налазила се парлаторија. Била је саграђена од балвана и дасака и није имала кров. У њој су се водили хитни разговори становника Београда и Земуна. Сваком разговору присуствовао је надзорник – латов који је пратио да саговорници буду довољно удаљени. Новац за плаћање бацан је у суд са сирћетом, а присутни латов га је касније вадио кашиком с рупама.