Karantin na granici Istoka i Zapada

„Sva roba, pošta, putnici koji su dolazili iz Turske ulazili su u spoljni Kontumac. Tu su ih pregledali lekari ne dodirujući ih. Ispitivali su ih o simptomima na kugu, koleru, boginje... U slučaju da su imali znake neke zarazne bolesti zadržavani su i izolovani u baraku na obali Dunava. Ako je bolesnik bio lakši, prebacivan je u lazaret koji se nalazio na mestu gde se otprilike danas nalazi bolnica.”

Ovo je odlomak iz knjige „Hronika Zemuna od praistorije do 1871. godine” čuvenog hroničara Zemuna, pokojnog Branka Najholda. Zahvaljujući njegovoj supruzi Bojani Ivanović, dobili smo priču o karantinu koji je na prostoru Zemuna postojao duže od 150 godina.

Kroz Kontumac, odnosno karantin, prošli su svi oni koji su iz Turskog carstva išli na zapad – u Austriju, Austrijsko carstvo ili Austrougarsku. Jedna od osnovnih mera zaštite od zaraze i tada je  bila izolacija, a ona je nekada trajala i po 52 dana. Ovu liniju, što je razdvajala Istok i Zapad, prelazili su vožd Karađorđe, Joakim Vujić, francuski pisac Alfons de Lamartin… I Vuk Stefanović Karadžić bio je čest gost zemunskog karantina i tu je 24. aprila 1832. godine napisao Pismo knezu Milošu.

Kontumac ili propusna stanica bio je deo kordona – najvažnije granične službe prema Turskoj 1699. godine. Kordon je bio sistem zidnih čardaka i koliba izgrađenih po uzoru na rimski limes na kome se čuvala granica od nelegalnih prelazaka i prenosa kuge.

Kontumac u Zemunu izgrađen je 1730. u jugozapadnom delu grada, na mestu gde su sada Gradski park, fakultet i Gimnazija. U početku je ovaj karantin bio deo Kontumaca u Banovcima i njime vezan duboko iskopanim jarkom kroz koji su mogla da prođu kola natovarena robom i ljudima. A od 1787. godine preuzima primat zemunski Kontumac ograđen stubovima i daskama. Unutra je podignut sistem zgrada, bunar, štala... Po nalogu Marije Terezije 1746. izgrađeno je još objekata, a 1776. godine iskopan i dubok jarak oko njega. U karantin se ulazilo sa četiri mesta i na svakom je postojao most koji se mogao lako srušiti.

Uoči rata sa Turskom 1785. izgrađen je visoki zid sa puškarnicama i kapijama čiji se ostatak može videti na uglu današnjih ulica Vrtlarske i Gundulićeve.

Svi zdravi putnici su u Kontumacu bili u karantinu, a zadržavali su se zavisno da li je zaraza bila blizu ili daleko od kordona. Umrli su sahranjivani na takozvanom kužnom groblju na Kalvariji.

Karantin je u početku trajao 52 dana, a od 1780. godine od tri do 21 dana. Putnici su smeštani u kolibe sa po četiri sobe i dva ognjišta. Ti objekti su se nalazili, otprilike, gde je danas glavna aleja parka. O kontumacima se brinula posluga koja im je donosila hranu, ali im se nije smela primicati.

„Na mestu današnje gimnazije nalazila se gostionica koja je imala tri sobe, kuhinju, točionicu, bakalnicu, spremište za mast, podrum za 300 akova vina (akov – 54,3 litra), pekaru i staju za 12 grla stoke. Iz jednog ugovora iz 1818. vidi se da je gostioničar mogao kontumacima i Zemuncima prodavati hranu i piće. Kontumaci su sami plaćali hranu i ogrev. Čim bi se smrklo, apsandžije bi sa spoljne strane zatvarale kapije i gostionicu”, zabeležio je Najhold.

Prispela roba i pošta smeštane su u magacin, a onda ih je posebno ljudstvo čistilo. Kafa, pirinač i drugi zrnasti artikli raspakivani su i iznošeni pod nadstrešnicu gde su se vetrili tri nedelje. Džakovi od tekstila polagani su u vodu, a ako se omot nije mogao oprati spaljivan je. Vuna, krzna, sirova svila i pletivo, tkanine, koža i slična roba za koju se zaraza lako hvatala zadržavana je i po šest nedelja. Pregled pamuka bio je najopasniji. Radili su ga naročiti ljudi. Čim bi stigao, vadili su ga iz vreća i premetali rukama golim do ramena. Zatim su odlazili u Kontumac i čekali da li će se pojaviti zaraza. Dešavalo se, mada retko, da su ovi pregledači pamuka za profesiju davali i život.

Zlato i čvrsti predmeti ispirani su u slanoj vodi i sapunici. Za čišćenje pisama isprva je korišćeno sirće, ali se pokazalo kao loš izbor pa su pisma otvarana i držana iznad sirćetne pare što je otvaralo prostor i za špijunažu.

„Direktor zemunskog Kontumaca Blau poslao je 11. novembra 1829. godine u Beograd, za srpski kontumac jednu drvenu kadu sa tri odeljenja i gvozdenim obručima za kađenje pisama, zatim gvozdenu kadionicu, mali meh za duvanje vatre i gvozdenu rešetku na kojoj stoje pisma. U kadi su dve materije, od kojih se jedna upotrebljava za kađenje pisama, a druga za kađenje koliba u kojima će ljudi stanovati. Smesa za dezinfekciju prostorija sastojala se iz šalitre sumpora, španske smole i stiraksa”, stoji u tekstu „Politike” koji je Najhold uvrstio u svoju knjigu.

Postepeno ukidanje celog kordona počelo je 1. maja 1869. godine i trajalo sve do 1883. Najveći deo zgrada srušen je sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka, a dve preostale, gde su se nalazile Sresko poslanstvo i žandarmerija uklonjene su 1953.

Parlatorija mesto za razgovore

Na mestu današnjeg dečjeg igrališta nalazila se parlatorija. Bila je sagrađena od balvana i dasaka i nije imala krov. U njoj su se vodili hitni razgovori stanovnika Beograda i Zemuna. Svakom razgovoru prisustvovao je nadzornik – latov koji je pratio da sagovornici budu dovoljno udaljeni. Novac za plaćanje bacan je u sud sa sirćetom, a prisutni latov ga je kasnije vadio kašikom s rupama.