Прво ојкаче, па танго аргентино

Бањалука – „Склапај пријатељства са себи равним”, изрека је, која је пуну потврду добила у дружењу два свирача са Мањаче, по имену Слободан Мачкић и Ђурађ Кљајић

Омиљени инструмент им је, тамбурица са три жице. Годинама су одвојено забављали своје Змијањце, а Змијањем се овде зове све што је 50 до 100 километара, у кругу око Бањалуке. Недавно, на Сретење сретоше се и тамбурице укрстише Слободан и Ђурађ.

За разлику од Слободана који наступа и у Банском двору у Бањалуци, Ђурађ је класична „сеоска лола”.

– Ја сам три године избегличког стажа провео код фамилије у Новом Саду. Све сам „скинуо” од „Гаравог сокака”, Балашевића, Звонка Богдана – каже Ђурађ

– Милина их слушати. Мањача, Срем, Банат и Бачка, од колонизације Крајишника у Војводину, од средине прошлог века, па све до ових дана, сродила је људе и песму. Некад су се овде певале „ојкаче”, а сад све до „танго аргентино” – каже Маринко Добраш, који из позадине слуша ветеране са Змијања, а сам је учитељ хармонике и председник КУД „Младост” из Залужана, предграђа Бањалуке.

Слободан и Ђурађ су и мајстори за израду тамбурица. Раде то од детињства и ни броја не знају колико су тамбурица направили, али знају да их на сваком континенту има и сваком месту где живе гастарбајтери са платоа Мањаче.