Prvo ojkače, pa tango argentino

Banjaluka – „Sklapaj prijateljstva sa sebi ravnim”, izreka je, koja je punu potvrdu dobila u druženju dva svirača sa Manjače, po imenu Slobodan Mačkić i Đurađ Kljajić

Omiljeni instrument im je, tamburica sa tri žice. Godinama su odvojeno zabavljali svoje Zmijanjce, a Zmijanjem se ovde zove sve što je 50 do 100 kilometara, u krugu oko Banjaluke. Nedavno, na Sretenje sretoše se i tamburice ukrstiše Slobodan i Đurađ.

Za razliku od Slobodana koji nastupa i u Banskom dvoru u Banjaluci, Đurađ je klasična „seoska lola”.

– Ja sam tri godine izbegličkog staža proveo kod familije u Novom Sadu. Sve sam „skinuo” od „Garavog sokaka”, Balaševića, Zvonka Bogdana – kaže Đurađ

– Milina ih slušati. Manjača, Srem, Banat i Bačka, od kolonizacije Krajišnika u Vojvodinu, od sredine prošlog veka, pa sve do ovih dana, srodila je ljude i pesmu. Nekad su se ovde pevale „ojkače”, a sad sve do „tango argentino” – kaže Marinko Dobraš, koji iz pozadine sluša veterane sa Zmijanja, a sam je učitelj harmonike i predsednik KUD „Mladost” iz Zalužana, predgrađa Banjaluke.

Slobodan i Đurađ su i majstori za izradu tamburica. Rade to od detinjstva i ni broja ne znaju koliko su tamburica napravili, ali znaju da ih na svakom kontinentu ima i svakom mestu gde žive gastarbajteri sa platoa Manjače.