Распродаја украјинског „чернозјома”

Светски финансијски мешетари, укључујући и оне из Међународног монетарног фонда, не крију жељу да под своје узму власништво над беспрегледним украјинским ораницама. Логика је једноставна: земља је јефтина, радна снага још јефтинија, род богат и – сигуран. А свет се суочава са све већим недостатком хране, и тај тренд се неће тек тако окончати.

Тренутно чак 75 процената глобалне трговине житарицама у својим рукама држе свега четири мултинационалне компаније. Три предводе САД, а једна је холандска. Интересовање за најплоднији део европског континента истакле су и арапске земље, компаније из југоисточне Азије, па и Кина. То указује да ће спасавање украјинског „чернозјома” и његов останак у рукама оних који га и обрађују бити тежак посао.

Према званичним подацима Агенције за храну УН, глад у свету све је већа трећу годину заредом. Када је 2010, услед економске кризе, цена житарица на светском тржишту за само неколико месеци удвостручена, у више од 30 држава Африке, Азије и Блиског истока избили су масовни немири.

За разлику од Русије, која је захваљујући мудрости првог постсовјетског председника Бориса Јељцина успела потпуно да сачува контролу над домаћим производним и природним ресурсима, Украјина, вођена обећањима ММФ-а, САД и ЕУ о безрезервној помоћи, кренула је другим правцем.

Да је оваква одлука била неутемељена, показало се врло скоро. „Наранџаста револуција” (2004–2005) оголила је сву збуњеност у вези с будућношћу Украјинаца. Онај део који припада добростојећем градском живљу залагао се за прикључење Западу. Већина оних од чијег рада су практично живели и једни и други била је свесна тога да би их продаја земље странцима претворила у савремену робовску снагу.

Били су ту и непристајање Москве да се одрекне утицаја на званични Кијев и превише честе смене украјинских власти. Вашингтон и Брисел су осамостаљење бивше совјетске републике схватили као отварање до тада строго контролисаног ловишта у којем одједном све постаје дозвољено: од политичког мешетарења до плетења мреже финансијске зависности. Јефтина плодна земља и радна снага приморана да ради за десет пута мању надницу од оне која се плаћа на Западу схваћени су као прилика за „добар посао” с јаким елементима идеолошког утицаја. И све то непосредно уз границе Русије.

Актуелни шеф украјинске државе Володимир Зеленски нема снагу да се избори ни с домаћом олигархијом. Захваљујући том слоју друштва он је и дошао на власт. Дешавања на Криму и на југоистоку земље његовим доласком на власт нису промењена ни за јоту. Од каквог-таквог примирја и повремене размене заробљеника даље се није стигло.

Како за портал „Народни кореспондент” пише Сергеј Кузњецов, цена производње житарица на украјинском „чернозјому”, узимајући у обзир богат род и ниске наднице за рад сељака, чини принос чак четири пута јефтинијим од просечног у Европи. А цена закупнине украјинског земљишта је осам до десет пута нижа по хектару од оне у земљама чланицама ЕУ.

Није стога чудно што су за посао са земљом заинтересовани и домаћи олигарси. Садашња ниска цена ораница, у ситуацији када храна све више постаје стратешки производ, могла би, у не тако далекој будућности, знатно да порасте.

На све то надвила се непредвидивост пандемије вируса корона. Економска криза изазвана овом пошашћу прети да нас врати годинама уназад. Људи заробљени у карантинима широм света губе стрпљење. Многи не пропуштају прилику да побегну из великих урбаних средина. Тиме и украјинско село добија нови значај. Друга по величини европска држава, са око 45 милиона становника и огромним природним богатством, стиче потпуно нову политичку, економску и, што је најважније, прехрамбено-производну улогу. Пре свега за државе Европе. Кратко речено, Украјинци први пут добијају адут који до сада нису имали, а то је – да други зависе од њих.