Rasprodaja ukrajinskog „černozjoma”

Svetski finansijski mešetari, uključujući i one iz Međunarodnog monetarnog fonda, ne kriju želju da pod svoje uzmu vlasništvo nad bespreglednim ukrajinskim oranicama. Logika je jednostavna: zemlja je jeftina, radna snaga još jeftinija, rod bogat i – siguran. A svet se suočava sa sve većim nedostatkom hrane, i taj trend se neće tek tako okončati.

Trenutno čak 75 procenata globalne trgovine žitaricama u svojim rukama drže svega četiri multinacionalne kompanije. Tri predvode SAD, a jedna je holandska. Interesovanje za najplodniji deo evropskog kontinenta istakle su i arapske zemlje, kompanije iz jugoistočne Azije, pa i Kina. To ukazuje da će spasavanje ukrajinskog „černozjoma” i njegov ostanak u rukama onih koji ga i obrađuju biti težak posao.

Prema zvaničnim podacima Agencije za hranu UN, glad u svetu sve je veća treću godinu zaredom. Kada je 2010, usled ekonomske krize, cena žitarica na svetskom tržištu za samo nekoliko meseci udvostručena, u više od 30 država Afrike, Azije i Bliskog istoka izbili su masovni nemiri.

Za razliku od Rusije, koja je zahvaljujući mudrosti prvog postsovjetskog predsednika Borisa Jeljcina uspela potpuno da sačuva kontrolu nad domaćim proizvodnim i prirodnim resursima, Ukrajina, vođena obećanjima MMF-a, SAD i EU o bezrezervnoj pomoći, krenula je drugim pravcem.

Da je ovakva odluka bila neutemeljena, pokazalo se vrlo skoro. „Narandžasta revolucija” (2004–2005) ogolila je svu zbunjenost u vezi s budućnošću Ukrajinaca. Onaj deo koji pripada dobrostojećem gradskom življu zalagao se za priključenje Zapadu. Većina onih od čijeg rada su praktično živeli i jedni i drugi bila je svesna toga da bi ih prodaja zemlje strancima pretvorila u savremenu robovsku snagu.

Bili su tu i nepristajanje Moskve da se odrekne uticaja na zvanični Kijev i previše česte smene ukrajinskih vlasti. Vašington i Brisel su osamostaljenje bivše sovjetske republike shvatili kao otvaranje do tada strogo kontrolisanog lovišta u kojem odjednom sve postaje dozvoljeno: od političkog mešetarenja do pletenja mreže finansijske zavisnosti. Jeftina plodna zemlja i radna snaga primorana da radi za deset puta manju nadnicu od one koja se plaća na Zapadu shvaćeni su kao prilika za „dobar posao” s jakim elementima ideološkog uticaja. I sve to neposredno uz granice Rusije.

Aktuelni šef ukrajinske države Volodimir Zelenski nema snagu da se izbori ni s domaćom oligarhijom. Zahvaljujući tom sloju društva on je i došao na vlast. Dešavanja na Krimu i na jugoistoku zemlje njegovim dolaskom na vlast nisu promenjena ni za jotu. Od kakvog-takvog primirja i povremene razmene zarobljenika dalje se nije stiglo.

Kako za portal „Narodni korespondent” piše Sergej Kuznjecov, cena proizvodnje žitarica na ukrajinskom „černozjomu”, uzimajući u obzir bogat rod i niske nadnice za rad seljaka, čini prinos čak četiri puta jeftinijim od prosečnog u Evropi. A cena zakupnine ukrajinskog zemljišta je osam do deset puta niža po hektaru od one u zemljama članicama EU.

Nije stoga čudno što su za posao sa zemljom zainteresovani i domaći oligarsi. Sadašnja niska cena oranica, u situaciji kada hrana sve više postaje strateški proizvod, mogla bi, u ne tako dalekoj budućnosti, znatno da poraste.

Na sve to nadvila se nepredvidivost pandemije virusa korona. Ekonomska kriza izazvana ovom pošašću preti da nas vrati godinama unazad. Ljudi zarobljeni u karantinima širom sveta gube strpljenje. Mnogi ne propuštaju priliku da pobegnu iz velikih urbanih sredina. Time i ukrajinsko selo dobija novi značaj. Druga po veličini evropska država, sa oko 45 miliona stanovnika i ogromnim prirodnim bogatstvom, stiče potpuno novu političku, ekonomsku i, što je najvažnije, prehrambeno-proizvodnu ulogu. Pre svega za države Evrope. Kratko rečeno, Ukrajinci prvi put dobijaju adut koji do sada nisu imali, a to je – da drugi zavise od njih.