Деци недостају другари и заједничка игра

Откако је у Србији уведено ванредно стање због пандемије вируса корона, већину деце брину исте бриге као и њихове родитеље – колико ће трајати живот у социјалном карантину, када ће се видети с пријатељима, да ли ће се заразити неки члан породице и шта ће с њима бити ако родитељи буду морали на лечење. Школска деца су забринута јер не знају на који начин ће им бити закључене оцене и да ли ће уписати жељену средњу школу, а већина малишана је анксиозна јер родитељи, који су до јуче имали одговоре на све дечје дилеме, сада немоћно слежу раменима када им се поставе нека од питања о пандемији ковида 19.

Ово су само неки од најзанимљивијих резултата истраживања које је спровела Мрежа организација за децу Србије након што је у нашој земљи уведено ванредно стање. У истраживању је учествовало 1.571 дете узраста од пет до 18 година из целе Србије, а деца су онлајн упитником одговарала како се носе с новонасталом реалношћу скројеном по мери пандемије короне. Како у разговору за наш лист истиче Саша Стефановић, директор Мреже организација за децу Србије, ово је прво истраживање које трага за одговорима на питања шта децу брине, шта им недостаје у новонасталој ситуацији и како су се прилагодили на нову реалност у којој школе и вртићи не раде, а њихов боравак у спољној средини строго је лимитиран.

– Да би се дете нормално развијало, неопходно је да одраста у безбедном окружењу које носи предвидљивост, сигурност, простор, кретање и игру – дакле, све оно што је већини деце у актуелној пандемији ускраћено. Ми смо претпоставили да ће се овој кризи боље прилагодити деца која имају подршку, разумевање и објашњење родитеља и дечји одговори то и потврђују. Осим тога, социјални карантин боље подносе она деца која имају браћу и сестре јер с њима деле и осмех и бриге – уверава Саша Стефановић.

Иако су деца већи део времена затворена у кућу, ово истраживање је открило да највећи број њих време проводи на креативан начин – сликају, цртају, пишу, играју „паметне игрице” и прате онлајн наставу. С другарима углавном комуницирају преко „инстаграма” и „вајбера”, а приметно расте број оних који телефоном причају једни с другима. На питање шта им највише недостаје у новонасталој ситуацији, највећи број малишана одговара да су то социјалне активности – дружење, пријатељи, изласци и слобода. Тек свако седмо дете каже да му недостаје школа или вртић, али „не онај део у коме се учи”, већ школски одмори на којима се играју с другарима.

– Занимљиво је да је највећи број деце, или тачније око 65 одсто испитаних, за вирус сазнао преко телевизије или интернета, док је само петина деце сазнала од родитеља. Међутим, оно што је значајно јесте да се неко потрудио да деци објасни о каквом се вирусу ради – она деца која су од родитеља добила ту врсту објашњења задовољнија су од малишана која су о вирусу сазнала на друге начине, то јест преко телевизије или интернета – истиче наш саговорник.

Истражујући како су се деца прилагодила на онлајн наставу, аутори овог истраживања дошли су до закључка да готово половина деце има свој лични рачунар, трећина дели компјутер с осталим члановима породице, док свако седмо дете нема приступ рачунару. Највећи број деце је изјавио да нема проблема с онлајн наставом, а на питање коју апликацију наставници користе за учење онлајн деца већински одговарају да наставу прате преко „гугл класрума”, „вајбера” и „едмонда” и констатују да су задовољни начином на који имају онлајн предавања. Она деца која су се жалила на квалитет онлајн наставе пре свега су имала примедбе на лошу интернет везу и тешко повезивање на мрежу када морају да пошаљу домаће задатке.

Један број ђака је као велики проблем истакао чињеницу да уопште нема интернет у кући, а да на мобилном телефону брзо потроши, док су се други жалили да се настава пребрзо емитује на ТВ-у, због чега не могу да на време препишу задатке. Ако имају старији тип телевизора, деца нису у могућности да врате предавање уназад и поново преслушају лекције.